Dani se nizu a ja pokusavam da se ubrojim, udenem u neki lep sat i potecem u kapi neke reke daleke, a moje. Dani se nizu a ja jos uvek trazim obalu na kojoj bih podigla kucu samo za nas. Osmehom da je grejemo, ljubavlju cuvamo, branimo pogledima i dodirima stalnih susretanja.
Nisam ja avanturista i nemam bezbroj mapa, osim mape duse na kojoj je ucrtano to mesto negde u daljinama kojima stremim, gde cu nas odvesti kada ovde postane neizdrzivo ( a eto... dolaze takvi dani ). Dolasku se radujem i sanjam obalu naseg mira.
Pa da...nije li lako u masti ziveti...Nije, ali dozvoli mi da mislim drugacije...