Ko sam ti ja da ti pevam o ljubavi? Sta ja to, zapravo znam izuzev tihog saputanja lazno slatkih reci uz pucketavu vatricu, i posezanja za necim izmedju nas dvoje, sto se verovatno nikada nece desiti. Ja sam ti uvek dobro lagala a nikad to priznavala. Za sekundu sam uspela da ti docaram kristalno bistar miris prvog prolecnog cveca, sada dok oko nas besni zima, u ocima nosila bujicu pitkih, sladunjavih misli, verovala u sudbinu i u sareni kaleidoskop dogadjaja, blistala u sred noci i darivala ti nepresusnu zelju za zivotom, i ti to zoves ljubavlju?
Zar ne vidis da sam jos za to nezrela, zelena biljcica, tek prekoracila prag hrama zvanog ,,Mladost", jos nepoverljiva, neukrotiva, cvrsto se drzim za svet ,,odraslih" mrvicom mucne opreznosti i pomalo jevtinog sarkazma? Zato ne veruj mojim pricama, ja isuvise dobro lazem.
Ko sam ti ja da ti pevam o ljubavi, i tom uzvisenom osecanju uzimanja i davanja? Ja, obican mali plamen tudjeg zivota, mrlja od krvi i mesa koja dise, misli, jednostavno egzistira, ne zna da ti opise ljubav i to priznaje. Je li je to plamen uzivanja, oganj neznosti, miris hibiskusa i mimoze, brzo strujanje krvi kroz vene, ili tek usamljeni svetli prozor u tmini, u noci punoj osvete, nepravde i uzburkane proslosti, nesto neodoljivo, neporecivo, sto oslobadja dusu i misli?
Ostavi se zablude i toga sto ti nazivas ljubavlju, a sto je zapravo samo tanka fasada lose prikrivene privlacnosti i pogledaj mi u srce, ja ne umem da ti ravnopravno uzvratim! Ujed osecanja se jos kod mene ne poznaje, nauci me tome, da jednom zaista mogu iskreno da te pogledam i kazem ti dve slatke reci: ,,Volim te!"
))))