Nisam ocekivao da ce tako da me pogodi ali jeste.

Juce sam se, posle dugo vremena, na Vavedenje Presvete Bogorodice, praznik koji je inace slava manastira Hilandar, setio posete ovom svetom mestu 2001.godine. Bio je novembar, bilo je toplo, bilo je prelepo u konacima ovog manastira na cijim je zidovima ispisana istorija Srba i ovog podneblja. Citao sam rukopise (prepise ) iz 19.stoleca i pisma nasih naucnika i diplomata koji su ovde boravili da se odmore ili iskopaju nova saznanja tako da mi se manje vise turisticki dolazak pretvorio u sasvim kreativan boravak  koji je rezultovao brojnim clancima u strucnoj periodici. Slava Hilandara je uvek pravi dozivljaj i ako te put nanese a Bog dopusti, treba da se nadjes tamo.

Nasao sam se tamo cetiri godine kasnije. Izgled je bio potpuno drugaciji, narocito kada su u pitanju konaci. tek tada sam doziveo sve ono sto sam video na TV- spaljeno zdanje, tek nestomanje od 1/3 sacuvano od plamene stihije. Zidovi su jos uvek mirisali na nagorelo, na gar, na paljevinu i moja prva pomisao je bila: BLAGO ONIMA KOJI SU IMALI PRILIKE DA VIDE ONAJ OCUVANI HILANDAR, KAO JA 2001. Imace sta da nose u srcu.

Saznanje da nema vise onog Hilandara a da ce za obnovu ovog biti potrebno najmanje sedamdesetak godina, obeshrabrilo me je. Nisam ocekivao da me tako duboko pogodi, ali jeste.

A Hilandar je u svima nama.