Све ово што се догађа са Патријархом Павлом и његовом (не)способношћу да остане на  челу СПЦ почиње да ми личи на '' Маратонци трче почасни круг''. У народу и политичким структурама омиљени Патријарх  никако  да буде позван од Господа па, попут Пантелије, и из постеље даје суверенитет и образ ономе што оставља. Два Иринеја (Гавриловић и Буловић) и још неколицина епископа се гурају у реду, попут Лакија вешајући своју слику на место Пантелијине али се увек нађе неко ко им каже '' Врћи дедину слику!''.

Да паралелизам буде потпун, сада се коментарише папир на коме је наводна Патријархова жеља да се повуче са места на коме је; тачније, да га Свети Синод  разреши те дужности. Имајући у виду да је исти овај Патријарх својевремено истерао из собе оба Иринеја и Амфилохија, већ видим Лакија, Мирка и остале како отварају тестамент, свако износећи своју верзију и свако се питајући : ''Нећете да ме преварите. Колики је мој део?''

За оне наивне, уколико таквих још има,  појашњење: на делу је огромни грабеж, вееелика трговина и, испоставиће се, још већа превара. Потребан је екуменистички Патријарх и ствари се неће смирити док се такав не постави.

А вечитом Патријарху Павлу вечито ХВАЛА.