Имао сам прилику да у пар наврата седим са овим човеком и да разговарамо о свему нормалном.Наравно, нисам се превише ''убацивао'', слушао сам га врло пажљиво питајући се хоће ли једном јавно, макар делом, рећи оно што је мени тада.Због тога ме је обрадовало оно што сам видео да је рекао новинару листа ''Блиц'' одакле преносим овај интервју. Саветујем да га прочитате пажљиво.

ОГАДИЛИ СУ НАРОДУ ЈЕЗИК И РЕЧ

Усред аеро, културолошког и духовног загађења које се све више таложи на и у људима био сам приморан да 29. марта отворим сопствено позориште „Чубура“ како би изговорена реч бар на тренутак вратила тежину, значај, мудрост и провоцирала размишљање - каже Петар Божовић, доајен нашег глумишта.

У лепо уређеној гаражи која је окупљалиште српских избеглица из Хрватске говорићу одабране одломке из представа и филмова и телевизијских серија у којима сам играо. На отварању позоришта пре неколико дана било је и добре пите од домаћице која је избегла из Сарајева и савршених крајишких пихтија које они италијански зову желадин. У плану је ангажовање одличног џез састава који ће у следећој представи 13. априла раскрављивати атмосферу насталу под мојим тешким беседама.

Зар се београдска позоришта нису организационо и репертоарски освежила у претходних неколико година?
- Исти, политички подобни људи у међусобно зависној затвореној целини штите интересе неколицине блиских пријатеља бавећи се узгред репертоарским садржајем позоришта којим управљају. Знају они зарад чаршије понекад и да се посвађају, али то је само шминка за њихов заједнички напор да се заједно са својим писцима, редитељима и глумцима што дуже задрже на сцени. Макар немали шта да кажу или покажу, мисле да су им позоришта дедовина, па их у својој провинцијској несигурности и страху, интригама и подметањима бране од другачије мислећих и талентованијих.

Одакле вам онда мотиви да се и даље упуштате у авантуре као што је снимање филма на ђубришту с локалним натуршчицима ромске националности?
- „Хамлет“ је поетичан и озбиљан филм о животу. Управо откривање живота у свим његовим чарима и искушењима мој је главни мотив да се упуштам у вишесатна смрзавања на депонији у коју тонете ако се температура мало повећа. Моја партнерка у филму, мајка троје деце, добра душа, Ромкиња Сузана, на моје „генијално“ питање „да ли ти је хладно“, пуши, дрхти и каже ми: „Не знам.“ Где има више живота него у том одговору. Те ноћи нисам отишао у хотел него сам с њом поделио незнање да смо се потпуно смрзли. Никада, лежећи у свом удобном кревету у топлом стану не бих открио толико живота као те ноћи на депонији са Сузаном.

Како сте успели да се оградите од искушења транзиционе естрадизације људи који учествују у јавном животу?
- Данас се лако губи част. Поуке Марка Миљанова о чојству и јунаштву треба да буду доступне народу на сваком месту. На факултетима, пијацама, позориштима, поштама... На билбордима уместо изанђалих и неписмених порука ових превараната који се представљају као политичари. Огадише народу језик и реч. Има новина у којима се само пише о гаћама, швалеркама, силиконима... Фали само да се озвуче, па да их народ носи као видео транзисторе. Да гледа у гаће а да слуша песму. Увек сам се сећао савета моје тетка Виде који су част супротстављали сваком животном искушењу. Хиљаду пута сам је проклињао због тих моралних и људских начела које сам бранио у животу, али сам остао човек све досад. Естрадизација није само наш локални проблем. Француски председник се вата са неком изанђалом манекенком у страним вестима. И њима не би шкодио Марко Миљанов.
Биолошка неминовност
Пре пет месеци и званично сам постао деда. Родила се Анастазија од од које с правом пуно очекујемо. Када неко дочека унуче, критеријум о коначности губи смисао јер постаје само биолошка неминовност. Снове и надања испуњаваће неко други а опет мој - каже Петар Божовић, и додаје да га је тај догађај натерао на менталну ретроспективу али и ведро гледање у будућност.