крадем време од себе самога и настављам писаније о Нишу. Да ли знаш да је својевремено у Нишу свирао у диксиленд групи познати кларинетиста Боки Милошевић (данас је то зграда Радио Ниша) кога су девојке гледале непрекидно уздишући.
Када је трио ЛУТАЈУЋА СРЦА ('' Јефимија'' и сл. хитови) постао познат широм ондашње Југославије, Ниш је благо и срамеђљиво избио у први план ( ''ето, нама се омакло, извин'те што се мешамо...'') али ГАЛИЈА је дефинитивно отворила Ниш. Када је наступила са песмом ДЕЦИМЕНА на фестивалу у Суботици, ја сам директан пренос слушао на старом и малом очевом транзистору; чувши да је нишка група освојила прво место и да ће ускоро да одсвира победничку песму, ушао сам у собу родитеља на прстима, узео касеташ марке РЕПОРТЕР (са одвојеним микрофоном), прислонио исти на слаб звучник транзистора и снимио живо извођење ДЕЦИМЕНА.
Сутрадан, када сам отишао у своју школу, гимназију ''Стеван Сремац'' носећи траку у торби и замолио матуранте који су били у школској радио станици да пусте начињени снимак али страх од легендарног Томе 'Шерифа', професора историје и градског шмекера, био је јачи. Ако он допусти, ок.
Тома се појавио на вратима баш док сам се убеђивао са дежурним, сео и упитао ме о чему се ради.
- Професоре, синоћ сам их снимио, први су...
- Они чупавци? Близанци што свирају код школе ''Ратко Вукићевић''?
- Да, професоре.
- И први су?
-Да.
- Пуштајте их онда.Колико то траје?
-Нешто преко десет минута, нисам мерио...
-Пуштај одмах. И нека се цео дан пушта на великом одмору.
И заиста, ДЕЦИМЕН-а смо слушали тог дана и наредних седам - осам дана, при чему је у прва два дана наглашавано да је то мој снимак па сам и ја постао главна фаца у школи.
Када је КЕРБЕР дошао на ред, био сам матор да бих их снимао а и био сам загрижени фан ГАЛИЈЕ (млађе генерације су усвојиле КЕРБЕР). Не знам да ли се примећује али је ово једно необично поносно писмо.
