ДА ТЕ НИЈЕ....
Да те није
Требало би те измислити
У живот уметнути
Као цвет за ревер заденути
Да мирише
Док се дише.
Да те није
Требало би те направити
У срце те сакрити
Тобом се ко собом китити
Да мирише
Док се дише.
Да те није
Требало би те од Бога измолити
У башту живота посадити
Око тебе пажљиво радити
Да не одеш нигде више
Да миришеш
Док се дише.
-------------------------------------,
ЛУТАО САМ, ЛУТАО
ДА ТЕ НЕМАМ
Да те немам
Туговао бих
Ко цвет без воде
С кореном из земље
Ишчупан
Незаливан и сам
Да те немам
Не бих се радовао
Ономе што имам
Све би било исто
А опет другачије
Лепо и бесмислено
Без тебе
Да те немам
Не знам шта бих
Не би биле исте зоре,
Не би дрхтаји били исти,
Не бих био то што јесам
А јесам јер те имам.
----------------------------------,
ПЕСМА
Напиши ми песму, молила је
Као да сам лично Балашевић...
Као да је лако
Написати песму,
Као да ничег лакшег
И нема
Под капом небеском,
Као да је лепо
Стављати се на папир
А да је лепо
Сликари и писци
Били би најсрећнији људи
А не пијанци.
Напиши ми песму, молила је...
Није знала
Да треба стати,
У себе се загледати,
Са собом се помирити,
Себе победити,
Из себе изнедрити
На папир бацити
Па куд пукло да пукло
Реч је пала
Отишла
У неповрат.
Напиши ми песму, молила је...
Да зна
Оно што ја знам,
До чега ће
Доћи и она,
Али тек након милион ветрова,
Стотине тисућа киша,
Не би тражила –
Како тражити нешто
Што већ имаш? –
Него би она писала
И питала
Хоћеш ли још!
Напиши ми песму, молила је...
Говорио сам
Неће ти се свидети песма,
Говорио сам
Не знам да пишем песме,
Оне настају само у муци,
Говорио сам
Боље ти пиши, писменија си
И
Не знам зашто
Тек, није поверовала
Ни престала да тражи песму.
Зато јој шаљем
Ову исповест
Па шта буде
Боље не умем
Ако није боље од посвете Ђ.Б.
Ваљда је искреније...
Па нека она
Са овим
Трља главу...
ОСМЕХ
Мона Лиза, па Мона Лиза !
Ниједна се друга жена
Није насмешила,
Осмехнула,
Згрчила усне у осмех,
Изгледа само она
Чим се друге и не помињу.
А каква Мона Лиза,
Какви бакрачи!
Ништа је њен осмех
Према њеном осмеху,
Знам шта ти причам,
Именом сам ти својим јемац,
Ако се она не осмехне
Као да се дан није ни родио,
Рачунај да си залуд
Из кревета устајао,
Не слушај вести ,
Не читај новине –
Ништа лепо нећеш наћи
Само смрти и заморни живот.
Каква Мона Лиза,
Какви бакрачи!
Треба да видиш овај осмех
Од ког јој
Сину тамне очи
Ее, мој ти !
То да видиш
Па да умреш
Па да опет васкрснеш
До следећег осмеха.
То је осмех,
Драги мој,
Ово је шминка.
Не причај ми више
О Мона Лизи
Да нешто ваља
Не би је крили
По музејима
Него би пустили
Да се види и упореди
Тај њен осмех
Са њеним осмехом
Да видиш како би прошао!
Осмех са платна
Је увек платно
А ниједно платно
Није тако лепо
Као живо лице
И онакав осмех