Своје име дугује латинској речи castelum, што значи утврђено место, тврђава. Симбол овог етнички врло шароликог места, у које се после Другог светског рата у потрази за послом у рудницима угља са свих страна слило 26 народности, свакако је гигантска термоелектрана.

Међутим, осим угља, оближњег археолошког локалитета и манастира Рукумија, Костолчани су врло поносни и на храм светог великомученика Георгија, велелепну задужбину бродског капетана и бродовласника Драгутина В. Тодића и његове супруге Лепосаве, коју су посветили крсном имену.

Данас, овај плато обрастао у мирисне процвале воћке, са кога „пуца” поглед на ушће Млаве у Дунав, осим архитектонски лепог али због времена озбиљно начетог здања некадашње Тодићеве Капетаније, краси храм са куполом и звоником изнад припрате, саграђен од беле опеке у моравском стилу.

По нацрту Пере Ј. Поповића, тадашњег професора архитектуре и начелника Министарства грађевине и стручним саветима др. Милоја Васића, под градитељским надзором Ђорђа Зарића из Костолца, брачни пар Тодић из Београда започео је градњу храма 9. маја 1923. године. Само две касније, тачно на Ђурђевдан, свечано је освећена и том приликом над спомен-костурницом коју је Тодић подигао браниоцима Костолца погинулим 1915. године, одржао помен незнаним јунацима.

Како би ова светиња била што лепша и репрезентативнија Тодић није штедео. Портал је украсио рељефном иконом светог Георгија, а за фреско живопис којим је украшена унутрашњост куполе и зидови храма ангажовао је Милутина Михаиловића, сликара из Београда. Разнобојне витраже врхунског квалитета урадили су француски мајстори, певницу и столове за краља и патријарха Радомир Лазовић, тадашњи најбољи београдски столар, али оно што се сматра истинским богатством ове цркве јесу три иконе – Свети Игњатије, Свети Георгије и Свети Прокопије, радови чувеног Уроша Предића, једног од највећих српских сликара.

Да је црква светог Георгија била понос Костолца и читавог краја говоре и многи дарови као што су велики мермерни крстови и три ливена звона, поклон Вајферта, Грамберга и Рудокопа угља, којима су у духу православља дата имена – „вера”, „љубав” и „нада”. Празних руку у посету 15. јула 1928. године није дошао ни краљ Александар Први Карађорђевић, иначе Тодићев венчани кум, који је цркву у којој је сахрањен задужбинарски пар, даривао Светим Јеванђељем и златним крстом који се и данас у њој налазе.