Не може се ухватити сенка
од живота што к`о Дунав тече,
јер је живот и светло и тама,
некад јутро, а некада вече.
јер је живот и светло и тама,
неком јутро, а некоме вече.
.
Неки живе близу ал` далеко,
као камен не могу се маћи -
и кад се за руке држе стално,
у мраку се не могу пронаћи.
И кад се за руке држе стално,
у мраку се не могу дотаћи.
.
Дотакну се линије живота,
две судбине као једна трају,
ил` се дирну, ил` се не додирну,
ал` једна за другу добро знају.
ил` се дирну ил` се не додирну,
ал` једна за другу добро знају.
.
Ко те има - тај те нема,
ко те нема - тај те сања,
ко те сања - тај те љуби,
а ти о том појма немаш.

Серијал „Агапе“ почео је у октобру 2006. ексклузивним интервјуом с патријархом Павлом, а потом се наставио са сталним гостом, академиком Владетом Јеротићем. Глобална тема је „Савремено друштво и религија“, а подтеме су биле смисао, вера, брак, породица, васпитање, медији, љубав, наркоманија, самоубиство, вера и болест, вера и нација, жена и мушкарац, снови, живот и смрт, магија и мистика, стваралаштво... Жеља нам је да покажемо да хришћанство није застарело и да и те како може помоћи модерном човеку који прати од кризе идентитета да пронађе смисао и истину. Емисија није посвећена само високообразованим људима већ свакоме ко је заинтересован да постави себи основна филозофска, религиозна и егзистенцијална питања: ко сам ја, шта је смисао мог живота, куда идем... А синоћ је тема била Паганство и судбина.

И помало невероватно тачна тврдња да нам је дато (default) стање, рођењем, паганин.

сваке друге недеље у 20.00  на Студију Б.

аутор и водитељ:
Александар Гајшек

Електронска пошта на: agape@studio-b.co.yu

Гледа8 филм  "Грк Зорба" или само "Зорба"

Филме је нашао мене. Први пут сам га гледао!

Још једна моја радост.

Ентони Квин (енгл. Anthony Quinn ) је био мексичкоамерички глумац, рођен 21. априла 1915. године у Чивави (Мексико), а преминуо је 3. јуна 2001. године у Бостону.

Филмографија 

• Avenging Angelo (2003)
• From Russia To Hollywood (2002)
• Gotti (1996)
• A Walk In The Clouds (1995)
• This Can't Be Love (1994)
• Hercules: Hercules And The Amazon Women (1994)
• Somebody To Love (1994)
• Hercules: Hercules In Maze Of Minotaur (1994)
• Hercules: Hercules In The Underworld (1994)
• Last Action Hero (1993)
• Only The Lonely (1991)
• Jungle Fever (1991)
• Mobsters (1991)
• Revenge (1990)
• The Old Man And The Sea (1990)
• Ghosts Can't Do It (1990)
• A Man Of Passion (1989)
• Onassis: The Richest Man In The World (1988)
• Stradivari (1987)
• Valentina (1982)
• Lion Of The Desert (1981)
• High Risk (1981)
• The Salamander (1981)
• The Passage (1979)
• The Children Of Sanchez (1978)
• Caravans (1978)
• The Greek Tycoon (1978)
• Jesus Of Nazareth (1977)
• The Switch (1977)
• The Con Artists (1977)
• The Inheritance (1976)
• The Message (1976)
• Target Of An Assassin (1976)
• Mohammad, Messenger Of God (1976)
• The Long Shot (1976)
• Fatal Assassin (1976)
• The Marseille Contract (1974)
• The Destructors (1974)
• Deaf Smith And Johnny Ears (1973)
• The Don Is Dead (1973)
• Across 110th Street (1972)
• Destiny Of A Woman (1971)
• The City (1971)
• Forbidden Knowledge (1971)
• A Walk In The Spring Rain (1970)
• Flap (1970)
• The Last Warrior (1970)
• R.P.M. (1970)
• A Dream Of Kings (1969)
• The Secret Of Santa Vittoria (1969)
• The Shoes Of The Fisherman (1968)
• Guns For San Sebastian (1968)
• The Magus (1968)
• The Rover (1967)
• The Happening (1967)
• The 25th Hour (1967)
• Lost Command (1966)
• Marco The Magnificent (1966)
• A High Wind In Jamaica (1965)
• Zorba The Greek (1964)
• Behold A Pale Horse (1964)
• The Visit (1964)
• Requiem For A Heavyweight (1962)
• Barabbas (1962)
• Lawrence Of Arabia (1962)
• The Guns Of Navarone (1961)
• Heller In Pink Tights (1960)
• Portrait In Black (1960)
• The Savage Innocents (1960)
• The Black Orchid (1959)
• Last Train From Gun Hill (1959)
• Warlock (1959)
• Hot Spell (1958)
• Wild Is The Wind (1957)
• The Ride Back (1957)
• The Hunchback Of Notre Dame (1957)
• The River's Edge (1957)
• The Wild Party (1956)
• Lust For Life (1956)
• Man From Del Rio (1956)
• The Magnificent Matador (1955)
• The Naked Street (1955)
• Seven Cities Of Gold (1955)
• Ulysses (1954)
• La Strada (1954)
• The Long Wait (1954)
• Fatal Desire (1953)
• Blowing Wild (1953)
• Seminole (1953)
• East Of Sumatra (1953)
• Ride, Vaquero (1953)
• City Beneath The Sea (1953)
• The World In His Arms (1952)
• Viva Zapata! (1952)
• Against All Flags (1952)
• The Brigand (1952)
• Mask Of The Avenger (1951)
• The Brave Bulls (1951)
• Sinbad The Sailor (1947)
• Tycoon (1947)
• The Imperfect Lady (1947)
• Black Gold (1947)
• California (1946)
• Back To Bataan (1945)
• China Sky (1945)
• Where Do We Go From Here? (1945)
• Irish Eyes Are Smiling (1944)
• The Ox-Bow Incident (1943)
• Guadalcanal Diary (1943)
• The Black Swan (1942)
• Larceny, Inc. (1942)
• Road To Morocco (1942)
• Blood And Sand (1941)
• Knockout (1941)
• They Died With Their Boots On (1941)
• Bullets For O'Hara (1941)
• Thieves Fall Out (1941)
• Road To Singapore (1940)
• Parole Fixer (1940)
• The Ghost Breakers (1940)
• Texas Rangers Ride Again (1940)
• Union Pacific (1939)
• Island Of Lost Men (1939)
• Swing High, Swing Low (1937)
• Sworn Enemy (1936)

Његова Светост Патријарх Српски Павле благословио одржавање Молебна за спас народа на Косову и Метохији

Јутрос, 18. фебруара 2008. године, после Светог Причешћа од стране Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле обавештен је о јучерашњим збивањима на Косову и Метохији и на питaње: "Шта да се ради?" одговорио је:

"Да се молимо Богу, Светоме Сави и свима Светима за помоћ, а и ми да учинимо са своје стране све што ваља и требује."

Његова Светост је том приликом благословио одржавање Молебна за спас народа на Косову и Метохији у Храму Светог Саве.

Молебан ће се одржати данас, 18. фебруара 2008. године у 17 часова.

Инфо-служба СПЦ

Каже Абиф, "арају му азбуку" и све то напише латиницом! И после се чуди! Коме? Себи?

А при том укине могућност коментарисања!

Зашто?

КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,

Скраћују ми прошлост,

Отимају векове,

Џамијају цркве,

Арају азбуку,

Чекићају гробове,

Издиру темељ,

Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?

Где да предигнем Печарсију?

Узимају ми оно

Што никоме нисам узео,

Моје лавре и престонице,

Не знам шта је моје,

Ни где ми је граница,

Народ ми је у најму и расејању,

Пале ми тапије

И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?

Да ми помунаре поново Љевишу?

Очни живац су ми одавно растурили,

Сад ми и бели штап отимају,

Жртвено поље са крвавом травом

Не смем да казем да је моје.

Не дају ми да удјем у кућу

Кажу да сам је продао,

Земљу коју сам од неба купио

Неко им је обећао.

Ко им је обећао

Тај их је слагао,

Сто им не обећа

Оно сто је његово?

Зато јуришају на мене удружени

Кивни сто сам их познао.

ГРАЧАНИЦА

Грачанице, кад бар не би била од камења,

кад би се могла на небеса вазнети,

ко богородице Милешева и Сопоћана,

да туђа рука крај тебе траву не плеви,

да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку

као срце предака,Грачанице

да бар светитељи с твог иконостаса

немају наших неимара руку

ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко

укопана у ту земљу и нас саме,

да се нисмо привикли у тебе клети.

Грачанице, кад бар не би била од камења,

кад би се могла у висине узнети!

Грачанице, да си нам бар јабука

да те можемо ставити у недра

и загрејати студену од старости,

да нам бар пољима око тебе нису

предака давних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,

у каленићку порту те пренети,

заборавити ликове по твом олтару,

Грачанице,кад бар нер би била од камења,

кад би се могла на небеса вазнети!

Светски а наше! Свети Трифун и Дан заљубљених. Идила. Бре!

♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Петар Луковић, Ферал Трибјун, 31/01/2008

КАКО ИЗГЛЕДА ЈЕДАН РАДНИ ДАН ДР. КОШТУНИЦЕ ТОКОМ ДРУГОГ КРУГА ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА
А ГДЕ ЗЕКА ПИЈЕ ВОДУ?

12.10 – 13.20

Чим је ушао у свој кабинет, Војислав Коштуница је са торбом у руци кренуо ка прозору, левом руком пажљиво померио завесу, фиксирајући поглед на кровове одакле се брзим очним покретом пребацио на улицу; осетио је да му срце брже лупа, као да му преткоморама струји снажни руски гас под огромним притиском. Шеф кабинета већ му је спремио чашу воде као што је то чинио сваки дан у идентичној ситуацији: председник Владе био је уверен да га прате. Обично би се смирио и опустио око пет поподне кад више није прилазио прозору, али је данас – неколико дана уочи другог круга председничких избора – осетио ону врсту немира коју је имао кад се два дана гласало за Устав или кад је по аустријским селендрама сатима седео у истој просторији са Албанцима.

Руком је показао шефу кабинета да приђе, сео за велики канцеларијски сто, из торбе извадио хрпу папира, оловку и гумицу, рукавом сакоа обрисао простор испод себе, ставио наочаре и, без речи, само покретом браде, дао дозволу шефу кабинета да дефлорише божанску тишину. "Звао вас је Тадић", прошапута шеф кабинета сугестивно. "Нешто око Европске Уније, није баш био јасан." Војислав се није ни померио што је саговорник исправно схватио као зелено светло за монолог: "Звао вас је Немања Кустурица, спрема се да сахрани још један амерички филм, па пита да ли бисте одржали опело за серијал о Супермену?" Кад је премијер наставио да ћути, шеф кабинета је продужио: "Звали су вас из неколико манастира да их што пре посетите, Филарет вас посебно поздравио, Пахомије вам шаље шунку коју вам је давно обећао, Амфилохије би радо да вас угости на ручку кад вам одговара."

Загледан у саговорника али, у ствари, не спуштајући поглед са завесе – Коштуница је изгледао као човек који пажљиво слуша и ништа не пропушта: "Звао вас је Александар Тијанић само да вам пожели добар дан, звало вас је десетак Руса што из амбасаде, Гаспрома, што из Думе, да вам честита на споразуму са Русијом око гаса, звала вас је Љиљана Смајловић из Политике да вам каже да сте синоћ на Телевизији изгледали величанствено, јавио се онај мали Тадићев, Божидар Ђелић, да вас обавести о будућем Споразуму са Европском Унијом, јавио се..."

Коштуница подиже руку, властан да заустави ову поплаву информација: умало да пита да ли се јавила Сандра Рашковић-Ивић, али се у последњем часу уједе за језик и пребаци се на тзв. председника државе. "Кад је Тадић звао?" упита безразложно, као да ће му та драгоцена информација: да ли је било 10.10 или 11.02 открити нешто ново што већ о Борису није знао. "Звао је у пола осам јутрос", одговори му шеф кабинета изненађено, уверен да се у таквом раноранилачком тајмингу крије нешто што само премијер може да зна.

Коштуница му показа руком да оде и затвори врата, остављајући себе у ситуацији коју никад превише није волео: самог са сопственим мислима. Знао је да у тој филигранској утакмици са својим мозгом неће изаћи као победник ако не нађе решење да истовремено подржи оба своја председничка кандидата; понекад се осећао као мајка која подједнако воли двојицу својих синова – један, Тадић, раскалашно плитак политички швалер, мек као душа, мазохистички вољан за компромисе које чак ни Коштуница није тражио, површан, уљудан, опчињен председничким положајем са којим може да се слика; други, Николић, традиционални гњаватор-домаћин, патетичан, лукав, тврд али не баш најтврђи, идеолошки ближи али неопрезан у моментима кад му је језик бржи од памети, опчињен председничким положајем с којим може да се слика.

Обојицу је – оте се осмех Коштуници – упрегао у косовске чезе; обојица говоре оно што им је Коштуница усадио у главу: "Србија никад неће признати независно Косово", "Србија ће учинити све што је у њеној политичкој моћи да се супростави стварању лажне државе на територији Србије." Да је било среће и памети, Тадић и Николић били би у Влади чији би председник био Коштуница: фатум српске неслоге удари премијера наглом главобољом, устаде и опет приђе прозору. Учини му се да на улици види Чедомира Јовановића, али није могао да се закуне. Одједном му се слоши и крену у тоалет.

15.20 - 17.14

Годинама је Коштуница самом себи покушавао да објасни зашто најбоље размишља док седи на шољи у свом малом, канцеларијском тоалету; ту је – сећао се – добио идеју за Устав и дводневно гласање; ту је одлучио да никако не прими оног финског мамута Ахтисарија; ту му је пало на ум да прогласи "техничку владу"; ту се сетио да је он "еврореалиста" а не "евроскептик" или "еврофанатик"; ту је рођена идеја о "Трећој Србији", ни десно, ни лево, него право, чим повучеш воду! Уместо да размишља о Сандри Рашковић-Ивић и њеним веселим хаљиницама са афричким животињама где је увек тражио одговор на васцело питање "А где зека пије воду?", мучили су га текући председнички кандидати; себи је признавао да не воли никакве изборе – нарочито оне на којима добија све мање гласова – и приватно завидео Јосипу Брозу који је проглашен за доживотног председника.

Тек други мандат Председника Владе схватао је тек почетак једне велике каријере; можда се у Србији промени политички систем – хватао је себе у замци маште – па га прогласе за Краља или Вечитог Председника, само је потребно веровати!

Из слатких слика прену га звук мобилног телефона који је неопрезно понео у тоалет; на екрану угледа "Тадић" и намерно пусти да телефон звони. Негде око педесетог тона, нехајно се јави: "Да?" "Председниче, овде је Борис Тадић, председник." "Реците, Борисе." "Хтео сам да вам кажем да је овим новим споразумом који се нуди Србији, Европа подржала нашу заједничку политику." "Али то није Споразум о придруживању", покуша Коштуница да појасни. "Нема везе, председниче, тај ћемо Споразум потписати пре или касније."

Што касније, помисли Коштуница, готово никад, али се суздржа и одговори: "Наравно, Борисе, како ти кажеш." "Мислио сам да у ту част одржимо заједничку конференцију за штампу на којој бисмо..." Коштуница га прекину: "Борисе, зар се у Москви нисмо договорили да су европске интеграције у овом тренутку мање важне од Споразума са Русијом око гаса и продаје наше нафтне индустрије? Како би то изгледало нашим драгим партнерима у Москви." Тадић направи дугу паузу: "У праву сте, као и увек." Коштуница пресече: "Видимо се."

18.12 - 20.24

Кад је у претходних пола сата обавио два разговора са ДСС-аналитичарима Ђорђем Вукадиновићем и Слободаном Антонићем око њихових колумни за Политику и Нову Српску Фашистичку Мисао где им је дао неопходне смернице и упутио на тезе које би морали да искористе: Ђорђе да подржи Тадића, Антонић Николића – Коштуница се одједном осетио необично уморан. Ова минуциозна игра ходања по јајима где се Коштуничина ДСС ниједног часа не сме изјаснити за ниједног од њених синова – изискивала је последње атоме снаге: приглупи Вукадиновић никако није могао да схвати да је државни интерес да се Тадић у његовим текстовима представи као спаситељ, баш као што ни приглупи Антонић није успео да смањи свој радикалски доживљај за Николића којег је исковао у православне звезде. Мирно, момци, рекао им је Коштуница – свеједно је Тадић или Коштуница кад их обојицу држим у џепу. Важно је само да одржимо спортску борбу.

Чим се ослободио ове двојице лудака – никад неће разумети због чега им Љиљана Смајловић плаћа хиљаде евра месечно да би понављали његове речи – Коштуница одлучи да чује праве савете. Позваће Добрицу Ћосића и Љубомира Тадића, Борисовог оца, да чује шта та Европа стварно мисли. Можда се јави Брани Црнчевићу или Моми Капору. Четири књижевна ока више виде.

21.02 - 23.32

Након још два телефонска разговора: са Тадићем који се са свим сложио и са Николићем који није имао никаквих примедби – свеједно тко добио – задовољни Коштуница сумирао је ситуацију. Нема Споразума са Европском Унијом. Ако га и буде, оног часа кад ЕУ упути мисију на Косово – Споразум не важи. Хоћемо у Европу, али под нашим условима. Сарађујемо са Хагом, али то не значи да морамо да испоручујемо наше јунаке. Визни режим није битан: који прави Србин жели да посети белосветску Европу у којој мрзе читав наш пасошки народ?

У часу кад је политички одахнуо, свестан да је свеједно да ли је Председник Државе БоТаТоНи – Коштуници се учини да је тренутак да се препусти мислима о Сандри Рашковић-Ивић, кћери некадашњег Великог Хрватског Србина Јована Рашковића; угасивши светло, опуштен гледе председничких избора, Коштуница дубоко уздахну и крену према тоалету. Али, претходно, помери завесу и погледа у ноћ: рече себи "Тамо је Србија" и затвори врата.

♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥ ♥

Светски а наше! Свети Трифун и Дан заљубљених. Идила. Бре!

Радован Биговић

У древним културама време се делило на "свето" и "профано". Празници су тада били извор "светог" времена. "Профано" време је историјско, друштвено, тегобно и обично. "Свето" време је метаисторијско, вечно, радосно, бесмртно, раздрагано. Кроз празнике је "профано" време доживљавало своју катарзу и преображавало се у сакрално. Све до новијег времена осећала се хармонија између празника и свеопштег космичког ритма. Свеопшта секуларизација данас секуларизује и празнике.

Човек је по својој природи homo adorans, биће које слави и радује се. У свим епохама и културама човек вапије за бесмртношћу и вечним временом. Зато су празници (религијски и световни) својеврсно порицање света и историје, тј. порицање њиховог апсолутног значења и важења. На празнике се све "обрће" и успостављају се нова правила живота која не важе у тегобној свакодневици. Савремена цивилизација је створила "индустрију празника". Претворила их је у "празне дане", "нерадне дане", у дане "доколице", "разбибриге", "релаксације", "беспосличења", "забаве", "преједања", "комерцијалног блуда", "програмираног уживања" и неограничене потрошње. Многи људи користе "пилуле" да би убили "то празно празнично време". Већина људи не зна шта ће са собом у "нерадне дане", зато настоје да побегну "негде далеко". Код њих се јавља нека чудесна потреба за трошењем свих чари које им нуди савремена вавилонска тржница, иза чега се скрива, према мишљењу социолога и психолога, унутрашња празнина и пустош, дубока несмиреност, латентно безнађе, разочарење и скривени пориви насиља. Према неким истраживањима током празника повећан је број самоубистава.

Ко жели да чита још >>>>нек' чита овде

Од крпењаче до градоначелника Љубљане

Аутор: Мира Шувар