Иде.
Као козаци.
Нечујно тутњи топотом копита белог једнорога.
На њему грива вијори, развигором ношена,
увија се у таласима млада трава, а кукурек
из прикрајка мирисом опија тај нечујни звук.
Рукама, забијеним у џепове, пребирам
по труњу унутрашњих успомена,
шмркћући још хладно јутро.
Имам кованицу од 20 динара.
За две погачице које се својим мирисом заносно пуше .
Прилази ми пас, кога шетам, машући репом.
Гледа моје мисли које лете чак тамо.
У пролеће које долеће.
Осећа и он.
Једна погачица биће за њега,
а унутра, млевени чварци.
Садржај :
О БЛОГУ
O100JA nije čedo proseka, njega ne vuče oseka.
Samnom je tretman poseban, svaki je dan dolce vita,
i svud je Hollywood ili tako nekako, i onako.
Архива
Тек објављено
Категорије постова
Везе
Пријатељи :
Остале везе:
Дојава
Простор
Блог маркице
Уредили
