Док прве фебруарске пахуље, лелујају,
као очекивано јасиково лишће,
мисли ми се милином ношене пењу кроз густе,
сиве облаке пробијајући се као први цветови
по Су нчаној ливади, која се небеским атарима прострла.
Радост шарених цветова се под погледом стапа у поток, па у реку смеха што жубор мојих осећања носи
у плаветнило бескраја, у бакарно јутро,
ил' спокојни залазак, дивљењем обасјаним,
у крхком балону од сапунице који лебди над том лепотом.
У њему се деца држећи се за руке радују истим пахуљама.
Све звучи као бајка, а само је поглед сећањем
подстакнут на једну стаклену куглу у руци девојчице
што стоји поред писаћег стола свог деде, и машта о дечаку.
То се осећа. Пахуље које сам прикупила су се отопиле, а пријатно влажан траг
