Јутро је.

Не баш рано али тек се назире светлост.

Небо је још тамно-сиво од неподигнутих завеса.

Напољу мраз. 

Пахуље скупљене у гомиле које зовемо снег, прште сјајем под погледом.

Претворио се у мале сјајне, кристалне украсе.

Лепо их је гледати.

Блену8 у небо и гледао док падају.

Неке сам појео, отвореним уснама и дахом.
Као да је мозак сачувао све те кодове и треба му времена да их послаже у фолдере за повремену употребу.

Можда се још не сналази у тој функцији и стално јавља да програм

није затворен.

Мораћу да га ресетујем.

Само да смислим начин.

Да сам на струју само бих се искључио.

Овако он стално тражи „аплоуд“ или то беше наша реч још....