Свако јутро се будим.
Годинама.
Устајем углавном на десну ногу.
Чим се пробудим, погледам на сат
и на сату је стајало 515сати!
Неки чудан звук ме је пробудио.
Као да је нешто пало.
Не јако, не велико него онако.
Мало.
Охрабрим се да устанем.
Бацим први поглед кроз прозор,
а он се не врати.
Бацим други поглед, кроз пет минута,
и видим, мој поглед се игра
с' * * * * * пахуљицама ,
а све около бело.
Дакле, пао је снег!
Скувам чај.
Он се пуши и мирише.
А ја куцкам с моно погледом на свет,
док се онај несрећник не врати.
Е чим се врати, закуцаћу га не месту!
Да не мрда!
Да не причам колико ми је невоља он донео.
И масницу на оку.
Једном.
А једном и дивљу опатку.
Као пас је понекад.
Све доноси.
И што треба и што не треба.
Добро, доносио је и "оне" слике ;)
Па, шта ћу.
Мој је.
Садржај :
О БЛОГУ
O100JA nije čedo proseka, njega ne vuče oseka.
Samnom je tretman poseban, svaki je dan dolce vita,
i svud je Hollywood ili tako nekako, i onako.
Архива
Тек објављено
Категорије постова
Везе
Пријатељи :
Остале везе:
Дојава
Простор
Блог маркице
Уредили
)