Јуче је био рођендан мом тати. Нажалост пуне 24 године није међу живима. Сад већ не могу да се закунем да не прође ни један дан да га се не сетим увек по нечем лепом, али врло често ми је у мислима,и јако радо га се сећам и причам о њему.Кад год на неком дружењу се спомене тема детињства, или кад причам мојој деци о детињству,морам да кажем да сам имала предивно ,срећно ,пуно љубави детињство а опет са друге стране јако смо сиромашно живели и та немаштина увек превуче сенку преко све оне топлине коју смо ја и моје сстре добијале од наших родитења. Ово је једна кратка прича из мог детињства која у мени увек изазове помешане емоције.

Мој отац је био велики мајстор-зидар. Радио је у једној малој грађевинској фирми у нашем месту. Плате јадне бедне а посао тежак.Свако јутро одлазио је на посао бициклом,а мама му је спремала доручак и стављала у његову торбицу,све заједно са алатоом,чекић,мистрија,фангла....Торбица,стара,похабана,као оне некада што су се носиле у школу,са металном копчом. Тата је инсистирао да мама свако јутро скува два јаја.Проведе на послу осам сати,по свакаквом времену и киши и сунцу на прљавој грађевини.У пола три кад стиже кући на свом бициклу,све са торбицом на пак трегеру, ја и моја старија сестра се поломимо која ће пре доћи до торбице да видимо шта нам је тата донео. А знале смо да ту увек има једно кувано јаје за нас. И дан данас осећам укус куваног јаја из татине торбице. Никада, ништа слађе нисам појела и никада се ничему више нисам радовала него том куваном јајету.

Био је велики човек,велики родитењ, један од милион. Ни сва блага овог света не би ми могла надокнадити његову љубав.

Кад бисте само знали каква ме паника јуче ухватила, јер нисам успела да се улогујем. И даље незнам шта је било,дали је технике природе или ми се једноставно није дало, али нема везе, ево ме опет овде где ми јако прија. А имала сам баш потребу да пишем. И сад ћу написати једну причу која је пре пар година изашла у нашим локалним новинама, а ја сам као и увек била инспирисана да је напишем након неких немилих догађаја. Прича је истинита и зове се  ТРИ ПРИЈАТЕЉА

"НЕ ЗНАМ ЗАШТО АЛИ У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ ЧЕСТО ИМАМ ПОТРЕБУ ДА СВОЈЕ МИСЛИ,ОСЕЋАЊА,ЗАПАЖАЊА СТАВИМ НА ПАПИР. КАО ДА ЋЕ МИ БИТИ ЛАКШЕ ДА ТО ПОДЕЛИМ СА ЈОШ НЕКИ,, БИЛО РАДОСТ,ТУГУ ИЛИ РАЗОЧАРЕЊЕ.УОВОЈ ПРИЧИ ИМА СВЕГА ПО МАЛО. ОВО ЈЕ ПРИЧА О ВЕЛИКОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ ТРИ МОМКА, МИЛАНА И ДВА МИЛОША.ТОСУ МОМЦИ ЧИЈА ЈЕ ДИЈАГНОЗА-УМЕРЕНА МЕНТАЛНА РЕТАРДАЦИЈА.јЕДАН ОД ЊИХ ЈЕ ИШАО У ШКОЛУ А ДВОЈИЦА НИСУ НИКАДА. НЕМАЈУ ШКОЛСКИХ ДРУГОВА, ГОДИШЊИЦА МАТУРЕ, ПРЕПУШТЕНИ СУ ПОРОДИЦИ И САМИ СЕБИ.И  ОНДА САСВИМ СЛУЧАЈНО, ПРВИ ПУТ ДОЛАЗЕ БОЈАЖЉИВО У ПРОСТОРИЈЕ ДРУШТВА ЗА ПОМОЋ МЕНТАЛНО НЕДОВОЉНО РАЗИЈЕНИМ ОСОБАМА ГДЕ СУ ИХ САЧЕКАЛИ ЉУДИ СА СРЦЕМ ВЕЋИМ НЕГО ПЛАНИНА И ПОСЛЕ ТОГА ЗА ЊИХ ЈЕ ВИКЕНД КАЗНА ЈЕР НЕМАЈУ ГДЕ ДА ОДУ. БРОЈЕ СЕ ДАНИ ОД ПЕТКА ДО ПОНЕДЕЉКА. ЗАМИСЛИТЕ СРЕЋУ И ПОНОС РОДИТЕЉА КАДА ОВИ МОМЦИ СЕДНУ У АУТОБУС САМИ И ХРАБРО СЕ УПУТЕ У СВОЈУ "ШКОЛУ" ДРУЖЕ СЕ СА СВОЈИМ ВРШЉАЦИМА,СТВАРАЈУ,ИГРАЈУ,РАДУЈУ СЕ ВОЛЕ СЕ ДЕЛЕ СА ДРУГАРИМА УЖИНУ.

ЦЕЛО ПОПОДНЕ ЈЕ АКЦИЈА И ВРЕМЕ ИМ СТРАШНО БРЗО ПРОЛАЗИ, И ТАДА НАЈОДГОВОРНИЈИ МИЛАН ПРЕУЗИМА НА СЕБЕ БРИГУ О ДВА МИЛОША. УЗИМА ИХ ОБОЈИЦУ ЗА РУКЕ И ВОДИ НА АУТОБУСКУ СТАНИЦУ.. ИАКО СУ ОБА МИЛОША КРУПНИЈИ И ЈАЧИ ОД ЊЕГА, И ПОНЕКАД ПОКУШАЈУ ДА МУ СЕ ИСТРГНУ ИЗ РУКЕ , ОН НЕ ПОПУШТА ЈЕР БОЖЕ МОЈ ТО СУ ЊЕГОВИ ПРИЈАТЕЉИ И ОН СЕ ПЛАШИ ДА ИМ СЕ НЕШТО НЕ ДЕСИ АКО ИХ ИСПУСТИ ИЗ РУКЕ..  У ПУНОМ АУТОБУСУ ЂАКА-СРЕДЊОШКОЛАЦА МИЛАН И ДАЉЕ БРИЖНО ПРАТИ ГДЕ СУ МУ ДРУГАРИ, И ДА ЛИ ЋЕ ИЗАЋИ НА СВОЈО СТАНИЦИ, И ЧЕКА ЛИ ИХ НЕКО.

А САД ДОЛАЗИ НА РЕД ДРУГИ ДЕО ПРИЧЕ,ОНАЈ РУЖНИЈИ. ВРЛО ЧЕСТО НА АУТОБУСКОЈ СТАНИЦИ И У АУТОБУСУ,ТРИ ПРИЈАТЕЉА НАИЛАЗЕ НА ПОДСМЕХ И РУГАЊЕ ОД СРЕДЊОШКОЛАЦА, МАТУРАНАТА, БУДУЋИХ АКАДЕМСКИХ ГРАЂАНА. ПИТАМ СЕ ОТКУДА ПОТРЕБА ДА НА ТАКО НИЗАК ,НЕЗРЕО И СРАМАН НАЧИН НЕКИ "МАНГУПИ" ЖЕЛЕ ДА БУДУ ЈОШ ВЕЋИ "МАНГУПИ" И ОТКУД ИДЕЈА ТО СХВАТИТИ КАО ДОБАР ФАЗОН И ПРИКЉУЧИТИ СЕ СРАМНОМ КИКОТАЊУ. ТИ ВЕЛИКИ "МАНГУПИ" И ЊИХОВИ СЛЕДБЕНИЦИ НИКАДА НЕЋЕ ИМАТИ ПРИЈАТЕЉА КАО ШТО ЈЕ МИЛАН, ЈЕР МИЛАН И ЊЕГОВИ ДРУГАРИ ИМАЈУ ТОЛИКО ЧИСТУ ДУШУ ДА ЈЕ НИШТА НА СВЕТУ НЕ МОЖЕ ПОМУТИТИ.

СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН, И ТРИПРИЈАТЕЉА ЋЕ И ДАЉЕ ХРАБРО ПУТОВАТИ ДО СВОЈЕ ШКОЛЕ У СВОЈУ СИГУРНУ КУЋУ, ЈЕР ТАМО ИХ ЧЕКАЈУ ДРУГАРИ И ЉУДИ КОЈИ ИХ ВОЛЕ И РАЗУМЕЈУ, А ПОЈАВИЋЕ СЕ ВАЉДА И НЕКИ НОВИ КЛИНЦИ,КОЈИ ЋЕ ЗНАТИ ДА ЦЕНЕ ТАКВО ПРИЈАТЕЉСТВО. КО ЗНА МОЖДА СЕ НЕКО И УГЛЕДА НА ЊИХ.

НЕЋЕ ПОГРЕШИТИ!!!!!!

Нажалост овакве ствари се дешавају и данас, једино ми остаје велика дилема, да ли је добро и да ли је то мени утеха кад моје дете није свесно да се њему неко руга, он то не схвата,јер не увиђа разлику између њих и себе.Једина утеха ми је што он не пати због тога а ја ћу се већ некако снаћи,па сву моју тугу и патњу оставити овде на блогу и верујте ми биће ми много лакше.