Plašim se da nije fer što ću ovo napisati, da nije fer prema mom Mišku. Miško ima bezgranično poverenje u svoju majku, i sve što radim, radim kako bi njemu bilo bolje, lepše, kako bi on bio srećniji a i ja sa njim. Onai ljudi koji me znaju od početka mog blogovanja shvatiće o čemu pričam, možda će neko pomisliti da i nisam baš normalna kad pišem o ovakvim stvarima ali...... Retke su prilike kad me lepa emocija inspiriše da nešto napišem, uvek je to neka tuga, seta, ili šta već.
Miško već nekoliko godina pije lekove koji ga malo "spuštaju", umiruju, regulišu ponašanje. Pored redovne terapije za epilepsiju njegova dokotorka mu je dala i "rissar", koji kad god mu dajem u ruku oko srca me nešto stegne. Čitala sam uputstvo, pa neželjene efekte, pa bolesti kod kojih se taj lek daje.....i nimalo mi se ne sviđa. Igrom slučaja, pre neka dva meseca bio je prehlađen i nisam htela da ga vodim u Boravak . Ostao je kući, ujutru sam mu spremila doručak, skuvala čaj, i kad sam krenula prema tabletama vidim da nemamo "rissar". Pomislim, pa hajde da probamo, bitno mi je da pije lek za epilepsiju a ova situacija mi se učinila "baš zgodnom" da probamo hoće li biti isti, hoće li biti malo opušteniji, možda mu više ne treba taj lek....ma svašta mi je padalo na pamet. Prvih dana , ništa posebno se nije primećivalo, bio je malo vedriji, raspoloženiji, ....i hiperaktivniji. Odjednom je imao smisla za humor, smejao se (možda i više nego što treba), zadirkivao svoje drugare u Boravku. Meni je sve to bilo jako simpatično (za razliku od mojih kolega u Boravku koji su non-stop sa njim ) Ali hajde da se vratim desetak godina unazad, kada je Miško bio u pubertetu, kada su počele one "momačke reakcije". Prirodna i normalna stvar. Dal je to sreća il ko zna šta, nisam imala većih problema s njim kad je u pitanju seksualni nagon. Naravno pratim ga iz časa u čas, iz dana u dan iz godine u godinu......i nikada ali baš nikada nisam primetila da je došlo do one faze vrhunca, i da je "obavio posao". Odlazio je u sobu, legne u krevet, pa se vrtucka, pa čujem neke zvuke, podvriskivanje, ali nikad do kraja. Naravno raspitivala sam se i razgovarala sa doktorkom, koja me je savetovala da je najbolje da ga otac nauči kako da pomogne sebi. Nažalost, otac nije hteo ni da čuje za tako nešto. Što je još tužnije ni starijem bratu nikada nije palo na pamet da se zapita kako to radi Miško, da li uopšte radi takve stvari, i ako radi trbea li mu pomoć da ga posavetuje......Pa ne mogu još i to. Sve sam učinila, kupam ga, brijem ga, ja sam mu i drug i drugarica i majka i živim za njega, ali ne mogu to. Bilo bi mi bolesno, bilo bi nezdravo, ne mogu i tačka.
I onda dođe dan kad mi je ponestalo "rissara", pa prođe još koji dan, mi kod kuće, uobičajeno popodne, ja gledam TV, Miško se povukao u sobu, čujem ga da se vrpolji, podvriskuje, meškolji se.....Posle nekog vremena izlazi iz sobe i pita me jel može da obuče čiste gaćice.
Kad je otišao u dvorište, proverila sam i prvi put videla trag.
Plakala sam. Malo od tuge, malo od sreće.
I tako svaki drugi dan.
Dete srećno i zadovoljno, smireno.
Međutim u kolektivu je postao i previše hiperaktivan,
Zakazali smo kontrolu kod doktora
Doktor je insistirao da se "rissar" ponovo uvede.
I dalje se uvuče u sobu, pokrije ćebencetom, vrtucka se, podvriskuje....ali nema više traga. "Rissar" je učinio svoje.
A mene opet hvata tako neopisiva tuga. |
Objavljeno: 7.10.2010, u 11:59 |
Komentara (3) | Pošalji komentar | Link |
|
