хтео сам да почнем песму
громогласним речима,
требала је да буде јака,
а да одише сетом,
 требала је да каже
да ми недостајеш,
да се борим јако
да не вриснем,
јер
пред очима ми твој осмех стоји,
онај што руши моје куле зидане,
од шале,
онај због ког сопствену руку гризем
док гледам крупни месец
како гази по звездама
уз песму зрикаваца,
њихова песма ме успављује,
хах,
твој ми осмех не да мира,
онај што поби
све моје витезове
па сад  седим сам за огромним столом
празан и поражен.