Рекох себи: ајде да ти напишем једно писмо. Већ дуго нема никаквог контакта између нас.  И после дужег размишљања ништа паметно ми није падало на памет. Како да почнем, о чему да пишем, шта би могао да уврстим у рубрику новости? Време је ћутке пролазило, а речи се нису појављивале. Нема их. Као да сам  у свађи са њима.

И тако, у благој замерци са речима, док сам покушавао да се средим и помирим са њима, како би их покупио, организовао, записао и теби понудио на читање, поред тога што се не дају, открио сам да се некако чудно осећам.

Нисам уморан, али су ми ноге тешке. Покрети су успорени, а очи лење. Све боје се стопиле у неку сиву нијансу, жедан сам, а освежења нема.

Мислиш да се осећам чудно?

Или сам болестан?

Психички?