Сваке године се понавља.
Карамехмедовић воли пролеће, које га тргне. Дани му не дају мира, и он више не може да трпи затворен простор, своју канцеларију у којој одрађује свој досадан и мрачан посао. Сваки тренутак више није за губљење, и он се труди да га искористи што више и квалитетније. У пролеће је најрадоснији, еуфорија га толико држи да се он претвори у свемогућег дива, и ништа му није тешко.
А оно што највише воли, то је она игра у његовој башти, којој не може да одоли, и због које се и вратио својој кући, на село, после низа покушаја да животари у граду.
Прво, сређивање воћака и винове лозе на коју је посебно поносан. А онда, поврће, лук, кромпир, зелениш, тиквице, краставци, парадајз. Сетва је сваке године све занимљивија и он воли ту игру. Она га чини свежим, слободним, чини га ствараоцем.
Не тако давно, приликом једне сетве написао је овај хаику:

ИГРАЈМО ИГРУ:
ОВО ЋЕШ МИ ВРАТИТИ.
ЉУДИ У ПОЉУ.