Zbog sveopšteg rasula koje vlada, Karamehmedovića spopadaju misli da ode negde, da sve napusti,  samo nije svestan gde, to nikako da razluči. Dobro, nije baš  KAramehmedović u nekom ekskluzivnom izdanju, više je za to da sve prespava. No, ne može se pobeći. Šuti, Trpi I Pati.
-Gospode, kako si mogao da me napraviš ovakvog, da mi sve nedostaje?
-Ćuti, bre, Karamehmedoviću, misliš da je meni lako? Na svakom ćošku kukaju i bogorade, gine se, laže se bez ustezanja, nema svetinja, niko ne veruje...
Vidi Karamehmedović da je Đavo odneo šalu, više ništa ne sme ni da pita. Nastavlja put, ćutke, bez misli, bez planova, prazan. 
A Gospod? On radi na spasavanju, ako ima šta tu da se spase...