Otvrdnula je duša Karamehmedovićeva. Posle toliko godina samoće on jednostavno više ne reaguje na ljude, niti ih smatra bitnim za njegov život. Ono malo ljudi što svakodnevno s njim kontaktira, on i uspeva da istrpi. Doduše i oni njega trpe...
Kontakti su kratki, razgovori su poslovni, rutinski, ne oseća ništa, niti ga išta privlači.
Reklo bi se bezosećajno.
Omiljeno voće Karamehmedovićevo je jabuka. U toku dana može pojesti tonu jabuka, slatkih, kiselih, nije bitno. Ajdare, šumatovke, delišes, greni, petrovke, ma daj ljudi nije bitno, Karamehmedović uživa u jabukama!
Karamehmedović poznaje jednu divnu devojku. I nasuprot njegovoj ćudi, ta devojka mu je jako simpatična. Lepa, pametna, otvorena, vrlo sposobna, ona ga je privuklao još iz vremena kad je bila mali devojčurak. Jedina njena mana je ta što je duplo mlađa od njega.
A znate kako je zovu?
Jabuka...