Užasno vreme je Karamehmedovića sateralo u ćošak. Dani prolaze, prazni, Karamehmedović se razvlači po krevetu, gleda tv, prati direktan prenos svetske krize i aktivno učestvuje u njoj.
Lagano ostaje bez posla.
I para.
Osećaj mučnine mu se danima provlači kroz stomak, u ustima neki neopisiv metalni ukus, kao da se zatrovao nečim.
Na svakom kraju je neki početak.
Šta je to počelo u njegovom životu, pita se Karamehmedović.
Od kako zna za sebe on se nalazi u nekoj krizi, živi u najtežim vremenima, sluša kako je nekada bilo mnogo bolje i lakše, samo sada su se svi urotili i ne daju nam da napredujemo i živimo onako kako bi normalan i pošten svet trebao živeti.
Šta sad, Karamehmedoviću?
Platu od gazde odavno nisi primio, nema nagoveštaja ni da ćeš je primiti, ti si i ovako težak i depresivan tip, a sada je sve to udesetostručeno. Hoćeš li se odati piću, možda drogama...
Kako ćeš da ispuniš dane koji se ređaju sumorni?
Budi pametan, ne budi davež i snađi se. Preživi!