Тражим те,
у врховима стабала
на којима уморне птице седе,
загледам кровове,
кришом завирујем кроз туђе прозоре
док лутам улицама празним,
ишчекујем те у тихом кафеу
испијајући предуге сате,
очима нервозно
преврћем по лицима,
душа је моја
гладни јелен на снегу.

хтео сам да почнем песму
громогласним речима,
требала је да буде јака,
а да одише сетом,
 требала је да каже
да ми недостајеш,
да се борим јако
да не вриснем,
јер
пред очима ми твој осмех стоји,
онај што руши моје куле зидане,
од шале,
онај због ког сопствену руку гризем
док гледам крупни месец
како гази по звездама
уз песму зрикаваца,
њихова песма ме успављује,
хах,
твој ми осмех не да мира,
онај што поби
све моје витезове
па сад  седим сам за огромним столом
празан и поражен.

Прође тако човек после дуго времена поред неких места која га подсете на оно време кад су поред њега биле неке драге, занимљиве особе, које су давно отишле и не јављају се из неког њима знаног разлога и он осети празнину у души, годинама прикривану разним непотребним стварима, ко у напуштеној гаражи, а онда, погледа у другу страну незаинтеросавно, као да ће да пређе улицу, и храбро настави даље, с гоpким укусом у устима који нестаје тек после неколико дана.

А ја умирем кад год је видим. Кад год угледам те насмејане крупне очи, њен осмех, косу која се у водопадима слива низ најлепше лице на свету, кад год видим како се њена одећа припија уз то тело, не жели да га остави, готово увек кад је угледам деси се чудо.
Све стане. Не чујем, не видим,  не дишем, осећам свако крвно зрнце како се у месту заустави. Умрем....
Па оживим: срце поново почне да куца, у све  јачем ритму, од радости хоће да искочи из премалих груди, развучем осмех, очи су заслепљене том лепотом, а мисли зује попут мушица, завежу ми  језик, толико тога бих рекао, а не умем.