Треба ми сила нека,
црни чај,
кафа без шећера,
чашицу ракије да потегнем,
да пробијем ову копрену
што ме увила
и у језу бацила.
Треба ми сила нека
да ме покрене
и извади из загрљаја
што ме стеже,
што ме крцка и савија,
да ме протресе и загреје,
да погура крв да устане.
Треба ми покрет, резак и брз,
да одјури сањивост што ме кочи,
ветар ми треба
да носи косу и
поглед ми треба
да одморим очи,
и требаш ми ти
да ослободим срце
што је сапето
да чиним што ми је воља,
да будем прасак и бљесак,
да ме олујом зову.

У тешком смо се и незгодном свету нашли. Свак вуче на своју страну у потрази за срећом, толико грозничаво да се не гледа ни куд се гази, ни куд пролази, битно је само наћи срећу. У том грозничавом тумарању већина се изгуби и не снађе, само ретки успеју.
Шта је потребно да човек буде срећан?
Ја мислим врло мало.
Јер најсрећнији и најзадовољнији људи не беху они најбогатији, нити они најлепши, нити најјачи...Већ они што свој живот грицкаше натенане, у породици, у слози и складу са околином. Свака жеља, чини свет узбурканијим, и може неког да угрози, зато морамо водити рачуна шта желимо...
Понекад срећу донесе и летњи пљусак, плах и  несталан, што спере прашину с асфалта, или чаша вина и парче хлеба подељена са вољеном особом у тишини, или поглед са неког брдана долину. Много је тога што нас може усрећити, али смо ми такве живуљке, у истраживачкој грозници слабо уочавамо.Па се тако деси да се попнеш на трешњу да се наједеш, и пружаш се, и грабиш оне најлепше трешње са врха, и не можеш их све саватати, и сиђеш на крају са дрвета и схватиш да су ти најлепше трешње биле на грани иза твојих леђа, или чак поред носа.