BESMISLENO
Odnecu sa sobom svoje vreme
znak tajne koju ne shvataš
kao nestajanje ispricacu ti pricu
sa rekom bola i iskušenja
Onda reci ceš znam te putnice
ti si zaustavljeno moje vreme
ali besmisleno je zaustavljati
prepune vozove koji odlaze
DOSTA MI JE SVEGA
Dosta si sramoto plesala po mojoj glavi
ja sam obican pešak oko svoje mrtve matere
Zalud me meiluješ svojim lažnim prstima
poderani su moni putevi od sunca crnih
bicevi boli grizu me ko hladno kamenje
a ja ne umirem samo život snevam
SLADJANI
Slutim naci cu te prostreljanu
smehom leta
ako si pauce ispleo mrežu
žuricu da korakom ne zakasnim
nisi od tišine kad viknem da padneš
s palube gde rastu vocke ljute
Slutim naci cu te prostreljanu
smehom leta
Necu da spominješ žita moga oca
kosacu moj
ona su usahla zacarana
Ispucala lica znaju samo tela
pokajanja koja ne umiru
Slutim naci cu te prostreljanu
osmehom leta
****************************
Utopljena u vodi pod brezom
bleštavo svetle vešala
i omce i kolje
Vreme je
izlomljeni koraci u okviru senki
Umrecu u Oktobru
Ostacu dugo u sobi
još samo jedan covek
celoga veka
KOSOVKA DEVOJKA
Bez sjaja
u blatu
zgažena
otkri ranu srca
samac žena
breza
što grli daleke šume
bezimene
u sutonu vatre
gori nebo od baklje
plamsa crveni zapad
od samoce
ko crvena krila andjela grešnih
samac žena
poniženih zena
pred oltarom od voska
u žaru mladih leta
ZVEZDANI ZNAK
Višnjo crna iz luka vatrenog
strelo opuštena
Ja neznam ko si i od kuda si
samo znam da nisi došla obicnom ladjom
znam da nisi došla sama
Imala si prolece u ocima
na uvojku znak ognjeni
Čudesno je svecana šuma bila
labudovim paperjem nebesa omrežena
Zvezde su gorele sve podjednako
jedna najsjajnije
i grejale srca u tišini visova
Ali ja bih tako voleo
kada bi se zapalila baš ona zvezda
baš ona koju ja hocu
Navissus br. 1, octobar 1970, Bela Palanka
BRANKU MILJKOVICU
Vesla upisana snom niz eone
krila kljucala u vsnucu
psi stali na drum u ludilu
srne presekle put
Mobu ti šalje žalo
ne gazi stopama pljunuta pojila
I ne zadrhta
niko ne oprosti
ne prokle tvoj lik
na kamenu
što ceka ranu
u svetlu loja
Na napuštenom sidrištu zavesa
spuštena ispred pozorišta
zaustavljene kazaljke zacamele
U danu cvetale noc precvetalu
PASTIR
Nemocno sedim izmedju nogu
dobrodušnog vremena
u službi sam sunca
STARINA NOVAK
Dok sam pred tobom
placem i ceznem
za zelenom granom
ko truba u tišini
JA
U tvrdome mraku
jedna hrpa gvoždja
nesudjeni ludak
kamen rascvetali
MOJA ULICA
S kamena prepisah
svoje nebo
iz rudnika iskopah
memljive oci
zajecah strahom prošlosti
strepec za svoju ulicu
VECE
Na prljavom trgu
šestare senke
bledolikih smiraja
cudna ih sloboda
predvecerjem zapalila
i vidim što ubijam
ljubeci
tragove svanuca
NE SAN
Nikada nisam sanjao
kamenje bilo kakve boje
zaklano kamenje
ne žalim te
Nikada nisam sanjao
pesak bilo kakve boje
cutanje petlova
ne žalim za tobom
Nikada nisam sanjao
vodu bilo kakve boje
hordo rasipnika
volim te
MOJA SESTRA ELIDA
Odbegla moja sestra Elida
odletela kroz leto
u tišinu pepela i bašte
Lutka
moja sestra Elida
u dolini kozara
na baciji
najbelja kroz bacije
Tako dobra
sa cetrnaest jeseni
u kosi žutoj
Odbegla moja sestra Elida
MOJA PESMA
Oslušni
crkvena zvona
pricaju
Voleo sam
da sklopim oci
i cutim
i tako beo
bez tuge
bez ociju
sreo sam jednu noc
koja je znala da place
i da se smeja
HOCU DA ME NEKO VOLI
Hteo bih da me neko zavoli
ovako
bez cipela i kaputa
beskrajni vetar miriše nad tajgom
razgrnut
tumara potezajuci svoje lule
širokim zamahom
Lezi i umri
to ti je sve
Ali hteo bih da me neko zavoli
suva korita ribarske mreže
potonule kotve i ladje
Hteo bih da me neko zavoli
jedne noci
bio bih bogataš
Niste videli takve
pa to i ja kažem
ne lažem pevam o sebi
Hteo bih da me neko zavoli
jedne noci
ovako bez cipela i kaputa
NAVISSUS, 2-3, februar 1971, Bela Palanka
Job Kir iz ranije mladosti!