MOJE RANE PESME I
MOJE RANE PESME
BESMISLENO
Odnecu sa sobom svoje vreme
znak tajne koju ne shvataš
kao nestajanje ispricacu ti pricu
sa rekom bola i iskušenja
Onda reci ceš znam te putnice
ti si zaustavljeno moje vreme
ali besmisleno je zaustavljati
prepune vozove koji odlaze
DOSTA MI JE SVEGA
Dosta si sramoto plesala po mojoj glavi
ja sam obican pešak oko svoje mrtve matere
Zalud me meiluješ svojim lažnim prstima
poderani su moni putevi od sunca crnih
bicevi boli grizu me ko hladno kamenje
a ja ne umirem samo život snevam
SLADJANI
Slutim naci cu te prostreljanu
smehom leta
ako si pauce ispleo mrežu
žuricu da korakom ne zakasnim
nisi od tišine kad viknem da padneš
s palube gde rastu vocke ljute
Slutim naci cu te prostreljanu
smehom leta
Necu da spominješ žita moga oca
kosacu moj
ona su usahla zacarana
Ispucala lica znaju samo tela
pokajanja koja ne umiru
Slutim naci cu te prostreljanu
osmehom leta
****************************
Utopljena u vodi pod brezom
bleštavo svetle vešala
i omce i kolje
Vreme je
izlomljeni koraci u okviru senki
Umrecu u Oktobru
Ostacu dugo u sobi
još samo jedan covek
celoga veka
KOSOVKA DEVOJKA
Bez sjaja
u blatu
zgažena
otkri ranu srca
samac žena
breza
što grli daleke šume
bezimene
u sutonu vatre
gori nebo od baklje
plamsa crveni zapad
od samoce
ko crvena krila andjela grešnih
samac žena
poniženih zena
pred oltarom od voska
u žaru mladih leta
ZVEZDANI ZNAK
Višnjo crna iz luka vatrenog
strelo opuštena
Ja neznam ko si i od kuda si
samo znam da nisi došla obicnom ladjom
znam da nisi došla sama
Imala si prolece u ocima
na uvojku znak ognjeni
Čudesno je svecana šuma bila
labudovim paperjem nebesa omrežena
Zvezde su gorele sve podjednako
jedna najsjajnije
i grejale srca u tišini visova
Ali ja bih tako voleo
kada bi se zapalila baš ona zvezda
baš ona koju ja hocu
Navissus br. 1, octobar 1970, Bela Palanka
BRANKU MILJKOVICU
Vesla upisana snom niz eone
krila kljucala u vsnucu
psi stali na drum u ludilu
srne presekle put
Mobu ti šalje žalo
ne gazi stopama pljunuta pojila
I ne zadrhta
niko ne oprosti
ne prokle tvoj lik
na kamenu
što ceka ranu
u svetlu loja
Na napuštenom sidrištu zavesa
spuštena ispred pozorišta
zaustavljene kazaljke zacamele
U danu cvetale noc precvetalu
PASTIR
Nemocno sedim izmedju nogu
dobrodušnog vremena
u službi sam sunca
STARINA NOVAK
Dok sam pred tobom
placem i ceznem
za zelenom granom
ko truba u tišini
JA
U tvrdome mraku
jedna hrpa gvoždja
nesudjeni ludak
kamen rascvetali
MOJA ULICA
S kamena prepisah
svoje nebo
iz rudnika iskopah
memljive oci
zajecah strahom prošlosti
strepec za svoju ulicu
VECE
Na prljavom trgu
šestare senke
bledolikih smiraja
cudna ih sloboda
predvecerjem zapalila
i vidim što ubijam
ljubeci
tragove svanuca
NE SAN
Nikada nisam sanjao
kamenje bilo kakve boje
zaklano kamenje
ne žalim te
Nikada nisam sanjao
pesak bilo kakve boje
cutanje petlova
ne žalim za tobom
Nikada nisam sanjao
vodu bilo kakve boje
hordo rasipnika
volim te
MOJA SESTRA ELIDA
Odbegla moja sestra Elida
odletela kroz leto
u tišinu pepela i bašte
Lutka
moja sestra Elida
u dolini kozara
na baciji
najbelja kroz bacije
Tako dobra
sa cetrnaest jeseni
u kosi žutoj
Odbegla moja sestra Elida
MOJA PESMA
Oslušni
crkvena zvona
pricaju
Voleo sam
da sklopim oci
i cutim
i tako beo
bez tuge
bez ociju
sreo sam jednu noc
koja je znala da place
i da se smeja
HOCU DA ME NEKO VOLI
Hteo bih da me neko zavoli
ovako
bez cipela i kaputa
beskrajni vetar miriše nad tajgom
razgrnut
tumara potezajuci svoje lule
širokim zamahom
Lezi i umri
to ti je sve
Ali hteo bih da me neko zavoli
suva korita ribarske mreže
potonule kotve i ladje
Hteo bih da me neko zavoli
jedne noci
bio bih bogataš
Niste videli takve
pa to i ja kažem
ne lažem pevam o sebi
Hteo bih da me neko zavoli
jedne noci
ovako bez cipela i kaputa
NAVISSUS, 2-3, februar 1971, Bela Palanka
Job Kir iz ranije mladosti!
MOJE RANE PESME II
INTERPUNKCIJA
Okrenuta si mi licem
a do malocas sam verovao u trajnost
bez tacke na kraju
I niko nikad posve ne sastavlja
i niko nikad posve ne rastavlja
nit s dvema tackama nit s "ili" na kraju
Ptico moja smrvljena medju ocima
Oci moje smrvljene medju pticama
Sjedinimo se drukcije od drugih i posve sami
bez navodnika na pocetku
bez tacke na kraju
POVRATAK RUDARA
Rudari se vracaju
iz groba na nebo
Prošli su ratove
u tankim košuljama
bosi
s harmonikama
Bez majki
i igde ikoga
Rudari se vracaju
u kasnu suton
cuteci
Lica im sve jasnija bivaju
izmedju zemlje i oblaka
Rudari se eto vracaju
a niceg lepšeg
od ispracaja
Samo pisak galebova
iznad mora
I odjek koji cuti u njima
NEBO PRED KUĆOM J.
Travnjak na nebu
kao naborani žipon
ispod kratke suknje
Mislim kako da pobegnem
da me neko
ne popljuje
Prostori bašta
krckaju u jutarnjoj kafi
Popodne sricu kukavice
Čekam da prodje noc
proroka i vilenjaka
Ulicom
cekam da neko prodje
CCCXIII
Da niko nebi znao
gde si prespavala noc
prodavacice vršnjakinjo
Podelicu te s gradovima
na jutarnju kafu
Saobracajci spašavaju ruke
ispred putnika
Grad se diže iza palube
Beton se rascvetao u gužvi
i gramofonska ploca
nasred moga cela
Da niko nebi znao
golubovi jedu hleb
i svoj deo noci
DOM
Podigneš kucu
obesiš slike
Zatvoriš prozore
i ljude iza njih
Zatim dolaze
gosti u kucu
i pozadinu kuce
Stežu ruku
zagovaraju te
I ne sanjaju
da zidar dolazi
do necega
Iznad krova
prema horizontu
Svuda gde ti je
bilo srce samo
zemlja podjednako
prašna svuda
Gde ti je bila ruka
zemlja podjednako
strašna
Tužno i smešno
iznad svega
grešimo
nasred sobe
SLEPAC
Na uglu okrenut
licem k sebi
Zuri u svoje hladnoce
koje teku
od jutra do jutra
Hocu li ikada saznati
što još uvek snevam
toplotu njegovih ociju
izgubljeni krik u snu
IZMISLIM SEBI SEBEÄ
Izmislim sebi sebe
pognute glave
bledog kao mesec
sa zmijom u kavezu
Do sebe
izmislim sebi pricu
o jednoj praznoj prici
I tako uvek
Izmišljam sebi sebe
po jednu praznu pricu
do sebe
Tako radi društva
NISAM JA ...
Nisam ja mrtav kad
pevaju breze
i kad naša kuca place
Ja se samo iskradam iz senke
kamena
i bežim dole u narucja žena
I grlimo se i ljubimo
preskacuci
po jedan stepenik
po dva
A ludi starci za nama
šapucu ko li grešniji beše
Onda se vracamo buducnosti
Kada se rat stiša ponovo
puškama se ljubimo
posred srca
A kad je jesen
onda zaplacemo
Jesmo li stvarno mrtvi
ili preskoceni
#################
Ona na celu ima
moc zemlje i kamena
Neumorna i cista
u njoj miriše žena
tamna
s krvlju tamnom
ko kamen
Otvori prozor
i jutru velikom prkosi
Ptice u izlazak sunca
polecu
i na rame njeno
odmaraju
Jabuku mi pružila
od dodira njenog
Više neznam šta bih
JESEN LJUBAVI
Na kraju svake jeseni je jesen
Odvojena od tebe dovodi do ludila
Ni velika ni poznata masko
Cekam te kao leptir ne birajuci stranu
Tok kiše prekida tvoju pojavu
Iz kamena u kamen prelaziš oprezno
Bez vrenja bez stvaranja cvet otvoren
Cepam i bacam rukopise uz nasip
Tebi govorim stablu preko puta mene
Biljko neizrecena i smrvljena medju ocima
Dva su nam neba istu pticu gledala
I neobicnu jesen jesen medju zvezdama
GALEB
Jedna od geometrije prostora
Otežava i uznemiruje vazduh
ispražnjena od mesa i kostura
lagana kao ideja tela i uzdah
Postupno razvija ružu vetrova
pigmentirana gorkom tugom
nesumljiva obliku letova
bez tacke na kraju sa krugom
Prisiljava ljudsko oko i zenicu
i grimasu u predelu usta
afirmiše ženu i trepavicu
uzvišene želje i samovolju pustu
STEPENICE NA KOJIMA SMO MOŽDA ZASPALI
Osvrcem se na dan u kome se
igraju konji moga oca
Na pogrešnu i jadnu godinu
kada smo zobali kukuruz
premešten u sunce na svili
Niko ne pita kako da kucu
sagradimo do zida monaškog
Da se takmicimo sa jadom njihovim
sa torovima njihovih golubova
Krišku od kalemljene jabuke
koju su sanjala sva deca
U gnezdu lastavice našeg krika
na ovu pogrešnu jadnu godinu
I otac je pekao rakiju k'o ja
a nije pitao za cezu koja odlazi
Iz svakog sna i jesenjeg neba
iz svake ptice i iz imena
********************************
Grad usred svilene iznutrice oka
uokolo lovci slomljenih zuba laju
Hteo sam da te uzmem ispod crkvenog krova
nepresušna je snaga u divljaci iz gora
Nad zemljom zvonik blešti i suncana toka
horska gomila iznutra vedra i u sjaju
Biva moja glava na pepelu od otrova
dok sve stoji i bdije u tom trenutku mora
Dugo neosvajan grad i ushicen blista
nevinesti nema samo traje cednost
Znak nije stavljen na lice al preti
vreme pred svitanje sa zrncetom jutra
Gladan vuk zavija glad mu divlja lista
jezik je spaljen a s njime i žednost
Semena nema al po koje sleti
na gonjenu divljac ispod mosta sutra
Vidim grad sa vencem na ivici groba
priznajem šta jesam a šta nisam hteo
Vezani snopovi spavaju na novom strnu
zmijska šara skrivena u kobnom siku
Kroz krošnje jaucu ruke i moja utroba
prete visine u koje nikada nisam smeo
Ispod leve sise kamen se prenu u srnu
divljac progoni lovce slutim se u urliku
**********************************
Ništa nemam s cim bih mog'o u pohode
u mojoj je reci koren svakog sleda
[ta ce moje ruke iznad bludne vode
pune prolaznika kao kristal reda
Ma kuda da krenem s otvorenom glavom
pred praznim kolima propinju se vranci
Udara kopito o kamen pod travom
vodom neumitnom prepunjeni klanci
Uvek bejah žedan dok me noc ispija
golim cvetom bulke s dodirom ko svila
Zatvoren mi kojot u krvi zavije
i ne cujem ništa osim svoga bila
Nema povrataka s one strane sene
koju ne razumem i poznajem malo
Jedna zvezda-zmija zauvek od mene
teška mi je glava o moja obalo
PASTIRČE
Na kamenu frula razmrskana sama
a gore visoko glas bez svoga kraja
Jesenja varka cveta u trešnjama
i oko sa okom na celu se spaja
Nepoznat je pastir al pesma je znana
kad krvari osamu i uz levu ruku
Jecanje se polako i gubi i slama
u tragu od obale na zvezdanom luku
Vreme stice oblik u akordu svirke
užasno je plodno u cvet jedan biva
Grane se kidaju i kaplju ko dirke
na klavir tišine arija se sliva
Sazrelo sunce nad vockom mladom
pluca bi napolje sama da prnu
Ruke opletene ljubavnom baladom
srce se prenu s kamena u srnu
*******************************
Koliko slicnosti medju trepavicama
kravatama blejzerima kišobranima
Cvet za rodjendan za ljubav za smrt
Koliko slicnosti izmedju opanaka i sandala
potpetica ulica i trotoara
Nema granice na trgovima
Koliko slicnosti na jesen i prolece
medju tajnama u ogledalima
Strah na praznom tabaku hartije
Koliko slicnosti izmedju jutra i ljubavi
izmedju mora i prošlosti
Plašljivi decak obilazi bunar
Koliko slicnosti izmedju kamena i coveka
izmedju kurjackih i decijih igara
Voda cijom se snagom tešim
***************************************
Kamena stazo luko moje sene
u trajanju govora i smisla sveta
ljubav zapocinje svako tvoje vreme
Na ulici tražim znacenje zapleta
A ulica spava pored svoga grada
trava boluje od njenog pritiska
Zaklao bih zubima uzalud mi nada
kad je zmijski ujed ispred samog piska
Sve mi je jasno i s kraja i spreda
kao ovoj lišca lipe nad balkonom
Tesno mi u oku crv me izujeda
i noc oplašcena pod nebeskim zvonom
Kapci ne skrivaju umor i veselje
znam prve reci iza tvojih zuba
Na mostu pejzaž kudelje i prelje
i pretnja drvoreda sa betonskog ruba
**********************************
Kamen uzima oblik mojih ruku
raznosi slucajnost u širinu pene
Napuštam svoju stabljiku daleku nepoznatu
Korak po korak s vremena na vreme
Obnaži li bunar dublje svoje bice
senka smrti zatrudni u vene
i kamen postaje i bit i suština
Korak po korak s vremena na vreme
Ništa nije stvarnije od samog okvira
kad ivica travnjaka urasta u mene
sa kojom postojim koja samnom biva
Korak po korak s vremena na vreme
U kamen i kamen svoju bit premece
nad gavranom kruži zvezda crne sene
otravljuju zveri krila i tragove
Korak po korak s vremen na vreme
A kad metal uzavri na celu od mleka
i ukus krvi utrobu iskrene
vracam se u ljubav od trave i tuge
Korak po korak s vremena na vreme
***********************************
Šljivici se nocas rascvetali
a ti neceš na travu zbog kose
Ali puce pehar i cudno bi bolje
valjda zbog vreline što buja iz rose
I zaluta šuma u to tvoje ime
još nepoznata biljko-devojko
I nemir zadrhta tu medju bedrima
dole nisko i dole duboko
Kad jutros tragicno procvetala ruža
nedelja ljubavi k'o kapljica krvi
I žena i zemlja u tebi nabuja
od ptice koju medj' bedrima smrvi
*********************************
Duboko u sebi poput zemlje teške
podjednaki isti u svojoj nomadi
U krug biti zapocesmo peške
slucajnost kamena zemljani komadi
Što želesmo biljku poput odgovora
neminovnost cina saznati uz fresku
Sledec' na kolena beskonacnost mora
u senci i vetru suncanu vrtešku
Dignemo li domove u svome imenu
na padini reke ustavljene boli
Nebesko se svetlo plavetnilom prenu
u belinu prašnu nebitnosti soli
Uzalud je svaka uzidana greška
podjednaka ista u svojoj nomadi
Krug je slucajnosti staza naša teška
mi oblici vode zemljani komadi
VECE
Na prljavom trgu
šestare senke
bledolikih smiraja
Cudna ih sloboda
predvecerjem zapalila
I vidim šta ubijam
ljubeci
tragove svanuca
NE-SAN
Nikada nisam sanjao
kamenje bilo kakve boje
zaklano kamenje
ne žalim te
Nikada nisam sanjao
pesak bilo kakve boje
cutanje petlova
ne žalim za tobom
Nikada nisam sanjao
vodu bilo kakve boje
hordo rasipnika
volim te
LXXIII
Svi te poznaju
i s leve i s desne
obale Nišave
Oni koji spavaju
po senjacima
i oni koje vetar
raznosi sa senkama
Jer ti si izrasla
iz senokosa i ljudskih grla
kakvom si se sama htela
Sve drugo je nedoraslo
sve drugo je tebe pola
jer tvoji su oblici kada si gola
Nišava i njena desna
i leva obala
DUNJA
U tebi se žestoko prelama vazduh
U padanje neminovno lagano talasno
Cela površina cisti oblik vrline
Namerna i bliska ocišcena strasno
Vocka isuviše istinita pod svojom korom
Umnožava se kao voda kao što sam zapisao
Ima šecer proveren belinom cveta
Mnoštvo minerala otežava joj smisao
Nasuprot geometriji kristalno je jasna
Neverovatno nastanjena od mekih belutaka
Kao i ostava sadrži od propadajuceg sve
[koljku i biser od finog peska trenutka
OSKORUŠA
Ne baš simpaticno iskustvo voca
Ime cutanja i izgubljenog dela
Kružni je oblik više od matematike
Svaki slog osvetljava vidljivost tela
Odgovorna mineralnoj organizaciji bica
Krvnim sudovima sa puno holesterola
Zadivljuje dužinom i mogucim upijanjem
Odisejeva bolna ljubavna metropola
Stresa svoje plodove ne poštujuci sporazum
Dobija svoj ozbiljni izgled i krajnju boju
Moju pricu završava sasvim karakteristicno
Otkrivši skrivenu tajnu u perivoju i osoju
TREŠNJA
Ono što pišem ima izgled nesporazuma
Na svaki nacin rec me bolje cuva
Stvarno je mnogo i puno sati misli
Cini mi se da govore usta isuviše suva
Svet potice od iste male stvari lopte
Predmeti u susretu sa nekim lakrdijašem
Njene neizdržive misli strane su nama
Njen stil je izoblicen u nekom našem
Ja sam tebi postavio veliko pitanje
Ozbiljno do kostiju pre samog sna
U njemu je težina smisla hleba i vode
Nesporazum koji ne objašnjavam cak ni ja
JABUKA
Mogu i hocu i moram dodirnuti vrata
Jednu od velikih i znacajnih pregradi
Da ih držim svojim rukama i razvaljujem
Spolja iznutra odozgo sleva i od pozadi
Cvor koji beše izbit kao prozor ili okno
Citavo telo prilagodjava na prelaz uvaženo
Spojiš svoje noge glavu i podocnjake
I drugi to gledaju uzdržano i preneraženo
Svaki od oblika je strogo licna stvar
Horizontalni i vertikalni mehanizam
Ima mogucnost da zacne u kretanje pojma
Talasanjem i svojim reljefom u nihilizam
ORAH
Dok sam progovorio orah narastao
kao zapisana knjiga i topla suza
Tako vreme prohoda pokraj tuluza
Oprao sam noge i odmah stasao
S prozora me pratila veštica i život
hladovina i geografska karta
Služio sam ono što nije bilo Sparta
Nasledje kad kane i odkotrlja civot
Njegov sadržaj opominje i crta kote
ne otvaraj prozor ko jabuku od zlata
Ime ti je isto kao zatvorena vrata
Gde ceš zubom na nož 'bem te živote
EKOLOGIJA
Veliki grad monotono šljapka smece
Umoran sam od mitova muke i smrada
Neciji jezik na vrata obešen i suv
pakost narice resko daleko iza grada
Slikar i prostitutka izmešanih ruku
na beskraju polja dobra i loša strana
Pokazujemo prstom na kopilad i rulju
Luka na planini kotara puna rana
More primice svoje tabane gradu
miriše trg na borove i ribu
devojke mlade na grudima gase vatru
@ubori krv i dojka naprsla u glibu
I miris krvi i metal i voda
barska ustajala ulicom se valja
Golica nozdrve sa ognjišta smola
Reka puna crva i na njoj pralja
Rastacu crvi camce i sumnju
razgaljuje se mesecina ugarkom
Slika zahvata oci i prostor oka
staza do grada nad mrtvom lugarkom
********************************
Jasika žubor stidni
sred ora
sreta me ulicama
Zrna kristalnog bilja
klici
sunce na poj izvode
Planina i ravnica
šumom oticu obale
Jutro u meni zri
HISTERA
U ocima su ti
moje lopte od krpa
Sve lepše i najlepše
loptice što smo u grad
vodili
Petnaest koraka napred
dva koraka u levo
pored srca
Sada je prazna soba
U ocima su mi
tvoje lutkice od krpa
Sve lepše i najlepše
Lutkice što smo u grad
vodili
Petnaest koraka nazad
dva koraka desno
posred srca
DEPRESIJA
Kiša pada
u moju sobu
prijatelju
Pred vratima
nož moje srece
razapet
do kraja pameti
Ruke su mi
mracne prijatelju
boravile na krilu
KOMPULZIVNA
Zatvorim oci
i kažem
noc
I noc biva
Otvorim oci
i kažem
cvet
Prsti mi olistaju
cvet miriše
i cveta
Zatvorim usta
i cutim
I cutnja biva
Otvorim usta
i govorim
Suzama cvet se puni
Jedem svoje srce
Usta mi krvare
NESEĆANJE ILI DEMENCIJA
Možda smo pod istim nebom rodjeni
ali moje je levo a tvoje desno
Možda smo po jednoj stazi hodali
ali moje je koracanje tvoja su stopala
Možda smo u jednom životu bivali
ti obole od koracanja ja ostah na stazi
OPSESIVNA
Izadjem na brdo iznad svoga lica
te se ljubim s vilom na ivici sveta
U rukama odzvanja vino i ulica
na obrve trešnja u prkosu cveta
Ruke poludivlje sve u branju cveta
na stablu pri vrhu nabrekla na listu
Vecno tužna kosa sa prolazom sveta
kap mleka na dojci zaspala na kistu
Peteljka trešnje poluslatkog zrenja
dosanjane noci o ljubavi ptica
Zatocena zemljo sva od ushicenja
O hoceš li možda ikad prici s lica
SCH.
Pocetak je svuda u pokretu
mineral se izdvaja iz reka
Cepa mis'o želju u okretu
gleda majmun nemocna coveka
Kiša pada sliva se u mene
nikog nemam do sebe na svetu
Ne znam gde sam i u koje vreme
prosta rec mi vrišti u naletu
Noc prolazi nož tone po meni
mnoga krv je blutnjava i bleda
Prosula se nutrina po zeni
belo jutro crv mi izujeda
Nemam reci ne secam se slova
bez kicme sam spreman za paradu
Pljuvacka mi sve navire nova
u nirvanu curim kroz arkadu
MOŽDA ME DUNAV TO SANJA
Stoji bunar prsten od kamena
zubi kosci uokolo laju
Preplaši me pesma sa divnim imenom
po azbucnom redu i snovi mi traju
Ni sam nisam znao koliko mi drago
taj užasni vrisak sa Dunavskog splava
U noci sa divnim telom izvinjenja
dal' joj mesto tu beše da spava
Zavicaj moj više nego igda
beše Dunav kao san istoka
Otisnu mi srce vesla niz zenice
na mekanom rubu uzavrelog boka
Crvenilo bulki lici na poznato
na boju na govor zakasnelu strast
Nekada nas pesma pevala još bolje
savladana travo zdenuta u plast
Miris viši no božiji nektar
prepozno te bratimljenu s psima
Zatalasa tuga sve užase krvi
možda me to Dunav sada sanja snjima
KRAJ NIŠAVE I KAPIJE BOLA
Šta radiš u vreme senokosa
pletenico od pšenice i raži
Možda Nišava vec tece uzvodno
da li još naša oporuka važi
I moja poslednja misao na tebe
nad selom na mostu ko jutarnja bol
Ko nijedna ptica ko nijedan glas
urasta u tkivo ta kamena sol
Podsvest zveri otice niz reku
kopirana zaborav sa klupe na kožu
Kaplje tiha svetlost u predvece meko
bol zaspala na oštrome nožu
Oj Nišavo tvoje teške reci
ovo je jutro i suton i struk
U devet vekova data rec urasla
ko cobansku igru odaje je zvuk
ČEKIĆ
Zaboravi tajnu iza svoje glave
i izlišnost mnogih pokrenutih slika
Osencanost predstavlja zmiju ispod trave
Za nas koji smo izmišljaci lika
Nije važna pesma kao što ni znanje
sigurnost svedoka u magiji reci
Nesrecno odredjen dodir i kretanje
s oblikom zemlje gde se može leci
Ko od koga izgubljen u boji
u smislu pevanja i pesnickog plana
Krug je samo ciklus i u sebi stoji
odsutnost sa slikom bez ikakvih mana
I moc i snaga u tebi se tope
hoce li ti razmekšati glavu
Pod udarom straha i vriskom lepote
Ljubav moja u amanet ti
bice onako
Kao kad neko
ko ima vode
kaže žednome
Evo izvolite bice nam drago
POPIJMO PO JEDNU
Za odlazak
po jednu cašu
koja smeta
da se sretnemo
Za snove
po jednu cašu
kao kad bi sve to
sanjali zapisali
i tako izgubili
Za zaborav
po jednu cašu
i rascvetale kajsije
Gde su nam ostale
izbeljene košulje
Pod kojima strašno
topcu vranci neznani
Po jednu za vetrove
što maglom oplicu
listove svele
U tami koja nam
korene pamti
I onda kada nas nema
i kada se još nismo sreli
RASKOVNIK
Iza tamne gore gde izvori reka
ispod oblutaka preko moje glave
U tišini srca trava cudna neka
nikla na livadi polusna i jave
Ukus joj je bolan i pesmom zaveden
ko zna od kud tu se rodi seme
I ne plodi no cvet biva jedan
samo opor miris pritiska na teme
I kad trava nesta miris još ostaje
da traje u duši na dlanu kroz nade
Dok pastiri vremena ne stignu i tade
pred stadima njihovim taj miris nestaje
.................................
SUNCOKRET U KRVI
Iznova ucim govor izgubljen medju zubima
Odvojene reci od kostiju od zadaha i mesa
Prolazi noc a nož dublje tone u reku
suncokreti iz kamena podižu svoja telesa
Niko ne može biti sretan medju zverima
ljubav podivlja u zlocinu damara i pica
Ljudsko bice udešava svoj pokret i hod
sat saznanja zvoni u zaboravnoj magli bica
Poistovecuje se teme s potiljkom i celom
sudbina moje zemlje i deo njene naravi
Evo cvet mineral urasta u jezero ponoci
krug preskocen mastilom s ljubavlju u travi
Iznova ucim govor izgubljen medju zubima
jer sve može da raste iz vode i ispod oka
Al' jednom probudjen ko zna dal' cu zaspat'
s' ovim suncokretom usred krvotoka
Job Kir iz studentskih dana!
CIKLUS PESAMA NEFERTITI -G-
ZEMLJA KAO LJUBAV S KOJOM SMO
UNAPRED POTPISALI IZDAJU
Jao izgovorih te da patiš za mene
i imenovah te kao Mrtvo more
Da ubijaš vatru i utešiš vreme
nepovratnu pticu preseliš u gore
Jao vreme sve što sanjam ludi
na pitomu dolinu sazveždje silazi
Od viška vatre izrastaju grudi
raskopcavam krvotok ruži što dolazi
Jao zvezdo nevernice reci
nevažan poraz u tebi se skriva
Šta je to video onaj koji kleci
umiruci od otrova koji izaziva
Jao srce nepotrebno hramu
ako je vec pesma zauzela mesto
Bespuce priprema odsutnu tamu
da divinije traješ i mirišeš vešto
Jao varko juga i slutnji vida
ružo proverena bojom rane
U oku i pakao može da izvida
zlocinacko srce što izazva dane
Jao ružo u pogrešno vreme
poljubac izmamljen u susret prahu
Zvezdo padalice ironicno breme
isceli me pticom pricesti me dahu
Jao nepoznati predelu slavuja
nasledjeno lice od cistoga sjaja
Silno ljubljena žestino oluja
koja u temenu kob s'slucajem spaja
KORAK KOJI SE NESME
Tužni imaju svoj cvet
Neka misle šta ce s njim
Nama su ostavili ceo svet
I divno se snalazimo s tim
Pevamo ko da ništa dalje
Niti je bilo niti ce biti
Ko ljubi zna li da šalje
Dokaz za tkanje zlatne niti
Tebi ce trebati da objasne
Vatru i definišu mirise
Koliko opasno ljube jasne
Zvezde iznikle medju narcise
Govorim ti kao ptica let
Nepotrebna su znanja sva
Treba drugacije reci cvet
Umesto koga nestajem Ja
Ko ljubi može jasnije reci
Nudeci lice umesto pesme
Preko svojih vena isteci
Il' ucini korak koji nesme
KAKO ME REČI NA ZLO NAVODE
Prespavacu i ovaj kraj Aprila
Za tebe tvoje najbolje prijatelje
I molicu dok mi se laktovi ne slome
Zaljubljen u Noc koja je imala krila
Moje neumešno vreme zaboravljena glava
Knjiga koja je pogubila sva slova
Kako da uzme svoje reci natrag
Smešna i neoprezna pcela koja spava
Vreme isuviše oporo da te prati
Noc koja bi da zakida na meri
Pesma nema pameti ali ima žari
^uvaj srce smrt te može zacarati
Videceš kako treba otrov da prija
Da piješ i ljubite sve što na zlo lici
Teška ce ti jabuka na grudi iznici
Što ne dovrši rec poljubac ubija
****************************
Tebe dva sveta traže i treci
pakao a ostalo izmišljaš sama
Nebo nije poraz no oblik dana
odkuda obliku plamen na sveci
Neka nek' traje ova grehota
do jarkih obala tvojih snova
Nek traje zvezda ko dobra osnova
za oslepljenu vodu ko cista lepota
Ne bežiš mi pa te ne mogu stici
ko sebe ne vidi ni tebe nece
Neka mi oko glave leti prolece
ali ti moram u podzemlje sici
Gle eno izgreva mesec ruža
otkriven plod zasejan na dršci
Ko tebe nezna barko na trsci
Takvu slatkocu žaoka pruža
++++++++++++++++++++++++++++++++++
Rece da si podcrtala crtu
ispod koje sam to vec znam
Prepoznao sam te tako moj vrtu
i niceg me više nije sram
Ti predstavljaš simetriju neba
i ne usudjuj se da dole sleceš
Zar ne vidiš od soli i hleba
kako mi svoju krv podmeceš
Eh nado koja se vriskom može
izreci kao kopija osecanja
Nikako da me budnog san Bože
savlada od tvojih secanja
Teskoba slabost i vlat trave
seli se u tebe moja glava
Tvoje ime posta nada jave
vrsta otrova od koga se spava
***************************
O kako si prelepa moja žrtvo
cistog tela imaš stidnu boju
Prodaješ nesigurno srce mrtvo
noc niz reku otice i tvoju
zvezdu koja bezvucno gori
Trgovci kupuju za cisto srebro
upoznaj svet koji strepnja stvori
Na živom srcu na mrtvo nedro
Niko nece znati šta je tajna
ako prolece ne dovrši cvet
Da li je kasno ili rano bajna
da otpocnemo noc za biljni svet
Pojedoh svoje pamcenje uz ariju
sad pepeo u mostu pociva
Odvajaju nas snovi u akvariju
od bleska srca i sjaj seciva
********************
Tebe koja si zaspala
neobrisanih suza
Iz otrova iznikla
i otrovom posvecena
Dva sunca dozrevaju
kao pakao i bol
Odsutnosti puna nade
pred zidom od muške glave
Sjaje posvecene ruke
providnost koja opseda
Obelisk zvezde na gori
ružo kako tvoj miris kroti
Ljubavi iz ponoci glave
evo sad klecim tebi
Pogrešno izgovaram vatra
za preostalu buducnost vida
Prodje pogrešno vreme
iz srca slavuja izmami
Primi me mole ko cvet
venac koji preziru ljiljani
_______________________
Nema tog poštara koji može
da ti donese paket moje tuge
Pokušavam da izmamim tonove
koji prevazilaze moju snagu
Rukama pritiskam prazninu srca
dok te u dubini prepoznaju svici
Moja ce te ljubav pretvoriti
u vrstu nemuštog govora trava
Zaveden sam toplom kišom
jednog popodneva medju drvorede
Ostavila si kišo svoj posao
i vratila si je u moju sobu
Sada te oba sveta traže simetrijo
sve drugo je paket moje tuge
ZAŠTO, ZAŠTO i ZAŠTO
Uvek postavljaš neka pitanja
do nedaj bože "glupa" nespretna
"Zašto baš tebe u moja svitanja
ljubim ko sebe glupa nesretna"
I stvarno cekaš da ti to kažem
ko da sam mudrac pa sve znam
Slušaj, ljubav i smrt su "lažem"
razlicito i "isto" od kad sam sam
A život i tvoju misao setnu
cine smisao i neba i života
I nemoj mi reci da nemaš petlju
da razumeš cak i najnižeg skota
Isuviše je nisko isuviše Bože
previše visoko više od svitanja
Rec koju govoriš ozbiljno do kože
i koja je mit za luda skitanja
Pa stoga ne citaj kako ovde piše
vec što se ne usudjujem na gore
Strah me održava i nada i više
tvoj pogled biljko tvoje metafore
PREDSTAVA
Moja soba i ti cudo moje
pozorište sa glumcem jednim
Ti stojiš ko neispunjena želja
Kako da te po scenariju sredim
Više mi to leži iza kulisa
inspicijent najavljuje sled
Škripi daska zavesa pada
opet je na mene to jest tebe red
Izmišljam ulogu za ulogom
hipoteza za hipotezom pada
Iskacemo iza granice tela
Ma loše glumimo no ikada
Odaju me uši jezik i kosa
ozbiljnost opominje iza ramena
Umesto kamera cista cutnja
Ispred reflektora gomila kamena
ZAPIS
To više nije dan no mora
kada zažališ što si pesma
Nije ludost no pohvala
od reci do reci se ubijaš
Kao moreplovac na suvoj reci
ciniš preljubu sa morem
Gorak i tako gorcinu uciš
od cveta lepši i nemocniji
Toliko tražena rec u recniku
miriše noc na ribu i jorgovan
I neometani u mom malom srcu
nastaju ljubavnici buduci
Plaši me užasno znacenje reci
teško da cu preboleti opevano
Pesma me opsuje svojom posvetom
isuviše vešta za mene i druge
Možda drugima opasnije peva
i kroz tudju ruku vodi
Pravi put u sliku nacrtanu
srice se dokle se tako može
Pesma obožava svoje roblje
kada sagori to joj je praznik
Oslušni kako je peva tišina
Premudro za jedan citav narod
XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX
Blizanac zalutao u sazveždje Riba
Gde ne postoji vreme i svetlost žuti
u vazduhu stoji otisak lica i puti
Nasilno ljubljena prošlost koja šiba
Otpisuje mi i cvet i vetar i trava
kao da govori neka istina iza ledja
Rec je isuviše prljava ali vredja
opasno opevani praznik nezaborava
Pravo moje ime evo me ceka u gori
u promukli dodir dana i u nama
Pevaj da bi još više ceznula sama
Vrag li mu mater ko te to otvori
Da sam to znao pre pevao bih manje
i s lažnom slikom namirio svet
Nebi se posvadjale ptice i ružin cvet
Pepeo bi bio razlog a ne znak pitanje
29.03.1994
SJAJ SUZA U TRAVI ILI
MOŽDA JE PEPEO RAZLOG DRUGOJAČIJE LJUBAVI
Samo što nije April što nije
Ponoc kao u polovici Avgusta
Ljubav izmedju mene i tebe pusta
Senku lica iza zavese krije
Zašto si zastala i rukom lice
Dodirnula hram boginjo ljubavi
Bolje da sam izabrao put pravi
No što sam hteo to kao ptice
Ako me voda zbunjuje zbog tebe
Sklonicu pogled sa tvoga lica
Ali ako me divlje duša zagolica
Osecam moracu do vrela u sebe
Hocu da zaboravim ponoc Aprila
Praznina nek satre srce u grudi
Napuni svoj krcag hladne studi
Nek' se na dnu oka raspukne svila
Prošlo je prolece i mesec pun
I tamna noc baš kao crna ruža
Voda se pije i samo iz ruke pruža
I miris luta ko izgubljeni cun
Tvoj put leži pred tobom cist
U ognju srca skriven dragi kamen
Ali ostade zauvek senovita plamen
Od imena teškog zamirisa list
Zamirišu prsti mišice i celo
Pa me se sete prosjaci i ptice
Negde gde sam izgubio lice
I oko u travi sa suzom presvelo
Tudja je pesma iz nesanice stigla
podmiceni spavaci udišu glas spoznaje
Spremam se evo celog života da ti
kažem kako se sanja što je izgubljeno
************
Evo pesme za nekog i mene
iz mracne zveri iz mog bespuca
Prolece je prošlo istice kroz vene
ironicni pogled kao prazna kuca
Da pogrešniji i nežniji ne može
biti zapamcen susret po navici
Izvrcem svaku rec na nedaj bože
ko šara što je na zmijskoj tkanici
Prazan mi prstomet sluh kvari
izazvace još teže havarije tela
^ekajuci da podjem po svoje stvari
predanje mi uzvraca citana opela
Evo dajem jedan dan života
za ovu pticu koju smrt nacinje
I ako neznam nacin ni razloge
sa naslovne strane ..........
Evo više nemam nameru ni želju
da promenim naslov
JEDNOM NE TAKO DAVNO
Znaš da je dovoljno da si svoja
ako hoceš da mi budeš zvezda
Draga moja možda bezgrešnost nezna
ranu koju previje ruka tvoja
Ne mogu ništa više da napišem
dok ne ostarim naglo i bez razloga
Moj ukus ima postojanje sloga
i nemam sa cim ni da uzdišem
Možda i ti imaš pravo na predanje
na istoriju i buducnost sveta
Verovatno umeš da budeš meta
na ulici u kojoj pocinje svitanje
Ko zlocin boga a nema ga i nije
prica zapoceta hvata za obrve
Kao kad hijene na tebe ostrve
a damar prestane po žili da bije
Od sopstvene krvi mozak se napija
sanjajuci nebo koje ne postoji
Nedro mi beži i neceg se boji
uzalud se dan bezgrešno savija
Nema jutros senke koju sobom nosiš
skinula si svoju eroticnu masku
I molim te samo uz jednu opasku
Snevanjima mojim nemoj da prkosiš
Da li ce možda sici noc
kad cu te trebati reci
PREDELI KOJI ZAVODE
Gde ja to nevoljen
da volim druge
Sliko pre svih slika
na mome zidu
U mojoj sobi bez
vazduha dišeš
slatkocu žaoka i
divno li ti tako stoji
Jesu li namere prazne
i praznovremene
Gde vrlina treba da se
navikne na svoju ništavnost
Jao vreme tako blizu mene
Od viška tvog i gluv
cujem svoju nemoc
Vrh strele ispod grla
pepeo iznutra nedodirnut
Mame me mesta prestroga
za iznemogle za strme
Za sve koji su se rodili
isuviše prerano i suviše
kasno i previše teško
Svetski putnici mora i gora
i ludosti od svoje tame
Ne zahodi li sunce upravo
kad zapevaju nelekoviti
Putnici vrline i obzorja
ušli ste u tudja srca
ko u moje zaboravljeno
polje lekovite rudnine
Ovo ubija pripitomljena
zver i glava podzemnog
znanja prevazidjene metafore
koje pevaju najopasnije
Najopasnije i najsmrtonosnije
na tebe lice koja psuješ
gornji svet preko vode
isuviše vešta pesmi i vodi
Srecan onaj ko te nadživi
iako je poznat put i kraci
Možda upravo neko voli
sve ono što se okrece
Reci ne mogu da se sricu
ako se ne otimaju oko slike
drugojacije rasporedjena slova
oštrija su od samog bola
Sanjajte sanjari obaveze
koje nisu istinite ni loše
I znak svaki svog roba ima
ocajnog i isuviše casnog
Mi znamo okrutnost prevelike
slobode i recitacije
Dušo životinjo koja me pratiš
upoznaj me sa rimom gluvih
Ljubavna ispolico oduzeta
da se vrati u vreme nazad
Budi prisutna na mestu
gde je cvet uhvacen u laži
Evo neka me sad i odsad
recituju u sažetom sluhu
Kao Sizifa ko gorki i lekoviti
recnik što je poezija i dokaz
iznutra upamcen i raspolucen
i tek dodirljiv
Tako se pesma prepisuje
sa oslepljenog lica i
navodi na zlo sumnju i mudrost
dok nad glavom padaju
nimalo umiljate kiše
Jao vreme tako blizu mene
Nevidljivi danu iza moci
nesvesno ne razume samo truli
Pticu na koju vreme huli
Sunce me zamara poezijom
koju pišem evo na prevaru
Upamti da je pepeo zamena
za poljubac i pripitomljeni
pakao Smederevo moje nad
drugim gradovima evo ti
dajem svoju glavu za ono
što radim i što je opeva
PROLAZE VOZOVI
Prolaze vozovi kroz glave
putnika. Mrtvi su peroni
odakle dolaze. Tamo slave
noc koju su videli moroni.
Spavaci u kupejima rastu
ko trava. Tišina kao drug
iz druge dimenzije. Lastu
ne poznaše. Na celu krug
i kukuruzna svila rastu.
Rec otkriva nemoc ploda
vocke. A koliko bi zveri
da pobegne od svoga koda.
Prag ume tako da izneveri.
Mašu drvoredi i krajputaši
ko tužni rastanci. Kiši.
Pospani kondukter gleda šake.
UVOD
Još si na nebu od reci ženo
dok ti ime ulicom prolazi
Ovaj grad i svi tužni izlozi
imaju pogled koji je sven'o
SE]ANJE
Mesec od danas na nebu
racunam vreme po drugom
nekom kalendaru iz sna
Vec sve to beše s jednom tugom
******************
28.05. 1996. god.
Od danas imam sve
u nebeskoj kuci
Nedostaje mi postelja
i vreme kada ceš uci
Pobegli mi golubovi
i insekti i sve živo
Nedostaje samo biljka
koju sam za tebe skrivo
Nestade i senka moja
utekla od tog ludila
Nedostaješ ti do smrti
koja si me budila
Raste šuma od badema
i nad telom glava
Nedostaješ glavoboljo
lek ko trava zaborava
Znam još mrtvi nismo
Ikono na tebe sviko
Nedostaješ do života
lepa moja mrtva sliko
JUTRO NAD TUŽNIM GRADOM
Jutro je ružo moja pospana
pevaju reke i kazaljke sata
Osvanulo moje srce od pre rata
raspravljamo cvetnu mudrost dana
Veliko nevreme izašlo iz sna
riznica bilja blješti ko java
A tvoja lekovitost na cvetu spava
ko srce prazninu otkucavam ja
Nikada to vreme umelo nije
sa lažnom slikom da izmiri svet
Kao trepavica sa tobom klico
da bih imao takve relikvije
A ostao na cvetu kao pticji let
moram li ti slomiti krila ptico
SLUGA MILUTIN
Još malo i zanemecu pred tobom
Sluga Milutin kog si izmislila eto
i odsekla mu ruke do lakata i više
i naucila otada da pamti to leto
Kada je ugledao baršun seciva
i pred slikom zaboravio da diše
Naslikana grana od biserne školjke
Nemoc mu daje snagu da te uzdiše
Koja to nebiljka pesmu usvaja
te nudi nepokret kao vrednost
O strašna i divna nebeska sliko
Sluga Milutin ti nudi cednost
Ne vidi ne cuje niti govori
jedino te izmišlja na svom celu
I ti mirišeš ko zadnja nada
zamena za svetlost tamnom predelu
Kao devojcica što odlazec' skakuce
s noge na nogu niz znane ulice
Za pravac nezna pa je zapitala
te Sluga Milutin pokaza na svice
Koliko je cekao Sluga Milutin
da je zaboravio da se otrezni
Tako mu kamen na celu izrastao
od tolike ljubavi prema zvezdi
Ne boj se da probaš jabuku
dar Janusa sa dva lica
Izmedju tebe i mene kiše tuku
Putnici putnici odzvanja ulica
Upamti dovešcu te do izvora
i svi nitkovi ce to saznati
Svest o tebi zna od skora
slavuji nisu nimalo umiljati
Mnogo smo patili bolest strašnu
na mesecini se leci vockom zrelom
Po nama ce zvati putanju prašnu
koju je pakao prekrio velom
Nakon toga ništa niko nece moci
nit' imati snage i smelost da bruji
Osim vetra koji pronosi u noci
ariju od koje ce drhtati slavuji
NOĆ VIŠANJA
Znam da ce te uzeti u sat
jedan jedini u te jeseni
Kradljivci vizije koji su meni
tužno i neveselo slomili vrat
Ljubavi cista kao kristali
ispisani recnik do zadnje strane
Izgubi svoj put cesto putovanje
prikovani uz stenu makovi procvali
Za noc sa druge strane posvetu
dokaz moje krvi za NOĆ VIŠANJA
Osmeh zaledjen izmedju dva svitanja
kada potpisah svoju krvnu osvetu
NAIZGLED
Naizgled postoje dani
kada covek umire
onako uzgred
Postoje dani kada
sve što imam
stoji na mojim dlanovima
kao ranjena zver
Naizgled postoji i dan
kada te trebam takvu
Da pukneš kao prezrela
dinja za opomenu jutru
AKO SE JEDNOG DANA VRATIM
Kiše padaju
da ne vidiš
kako je svet zao
Ako se jednog dana vratim
Ne želim da više
posmatraš ptice
kroz prozorsko okno
Ako se jednog dana vratim
Evo sve toliko lici
na tebe kad sedneš
za sto preko puta
Ako se jednog dana vratim
Ko ce umeti da odoli
glasu zatrovanom istinom
koji je pesma izazvala
Ako se jednog dana vratim
**********
Pre sto godina
ja nisam bio ni živ
ni mrtav ni zaklet
A ti si u to vreme
visila na zidu
sliko u koju evo
zabijam ekser od
pogleda nalik na rdju
Ubivši sramotu mog
pogleda ulazim u
zamah cekica od zida
Sve što imam to je
kao neko cudo
Sve mi mogu ali
nikad ne mogu u nogu
da stanu na ljutu ranu
Spreman da sa zverima
obilazim dugo mostove
/Ali ako budeš htela
da uciniš stvarnim tudje reci
Da pohvališ tudje srce
Onda ceš zažaliti što si pesnik/
Branko Miljkovic
Koja bi to bila izabrana rec
Stvarni moj mesecu s kraja proleca
Na povratku cveta iz cudne smrti
Otisak tvog lica gori k'o sveca
I eto pomireni u prostoru noci
puna srca na celu istinska ptica
Pronadjen je dan u dubini šuma
Zvezdo u žitu izmišljenog svica
To rosa oslepljuje pakao srca
na krin odsutnost užasnog miriše
Mesec umesto mene strahuje živo
Sunce vec kaplje na prostor irisa
Nisu više prazni praznici leta
udostojila me ptica koja cini vreme
I vec uzaludno evo jedem misao
Moj strah od promena silazi na teme
Sunce više nije potrebno ko hrana
Da li je najbitnija praznina u svemu
Ili je dovoljno ime u samom sluhu
Ne izdaj me tudje srce u haremu
PODUDARNOST
Trešnja mi iz srca izmami
slavuja pred kojim se kleci
Nepoznata i bezazlena u reci
biljka lekovita u nesvesnoj tami
Ružo ko najsladji otrov jeda
cvet postaje slabost i traje
Zapamceno prolece kroz lipu daje
prepirku neverice i boju meda
[ta li to videh od kada sanjam
epitaf umesto sunca i zvezde
Divne li odsutnosti u tebi jezde
uprkos zidu kojim se oslanjam
Ono cega nema to i ne treba
sanjam dok pevam o vatri
Senke od lepih predmeta snatri
Javo puna soli i preslana hleba
Oni vide noc i ubijenu pticu
gde kristali talože po staklu
razliku materije iznutra usahlu
od zvuka izrastaju školjke na licu
Istinite bašte cvetaju iz glava
iz unutrašnjeg neba kiša lije
Jedino lepo ljudsko oko krije
prostore koje naseljava java
***********************
Ti koja snevaš budnost
u svirepom bolu i deo si
strave koja nice iz cela
sa kojom rano sreo si
Udružen dan duži od dela
sunca u cijem odsustvu
spavaš sama kameni san
Osecam to iznad svog cela
Ispod kože sve su pesme
mrtve i ogrezle u krv zar ne
od nepotrebne istine trava
prozebla još zbog druge strane
Ako li se osvrnem iznenada
mogao bih da ugledam svoje
lice i tebe vode ma od koje
otrovne kiše padaju sada
OČI
Osecam ceka me neko u glavi
mojoj izvrcem jezik reci i slova
Slece bubamara uprkos sreci pravi korak
April još uvek traje po travi od snova
I traje neka neobicna duga
promenljiva sa malo bledih boja
Pešaci gaze oznake kruga
s kojom hodaju kroz stopala svoja
Beton razara divljinu bola
mislim na divne doline srndaca
Zatvaraju ruke krug oko stola
za kojim sede nepriznata braca
***************************
Klece zidovi pred tobom kulo
noc skriva i otkriva tajnu glave
Ispunjava me želja da opevam trave
reci nepojmljive za razum i culo
To je ipak samo senke senka
i kratka ljubav isuviše duga
Slušaj kako peva prazna tuga
o razboju koji je ostavila Lenka
Noc suviše svetla za nameru jasnu
od dragih predmeta i susreta cula
Jao vreme straha u vremenu frula
obicne reci pred tobom izgasnu
Sve postaje slabost što je poznato
pred cvetom pred kamenom i batom
Istina govori jasnim pojem i satom
cuvaj predeo mramorja pred zlatom
Putuj dok još imaš kuda i rašta
što ne vidiš tvoja je noc s nadom
Tvoja zvezda nocas jedina nad gradom
nebu tek rodjenom iz straha oprašta
Reci gorke upravo se mene stide
krvi moja mastilo bez noci
Divim se tvojoj ljudskoj moci
da izgovaraš reci koje se vide
Kako da nadjem sebe i tužnu glavu
izvan svog srca i neme pesme
Da se otputuje u pepeo koji nesme
da odoleva sebi uz verbalnu javu
*****************************
Ostani i pomisli na mene
kada su zvezde na nebu
Moja noci zaljubljena u smrt
prezri i odbij grobare koji se
prepiru oko poslednje slike
Ispod trepavice rec kao praznik
Ovde spava nevidjena sudbina
i kletva koju sam cuo u snu
Zbogom kletvo slavuja iz zida
ostavljam ti svoje ime od amaneta
Kada ne mogu da se vratim jutru
jer evo ležim sam na kraju sveta
Nepoznata šuma sklona padu
primice tabane nebu i pustinji
Moj izoblicen i završen dan
Dobrojutro cudu od otiska lica
dan i put na mostu na reci
Provejava smrt ko slepoca ptica
A negde još traje dan prepelica
Osim mene i svetla
niceg te više nije stid
Lukav i zaljubljen cas
šumu u tebi zatvara
Vidiš da su suze slane
ko more iz dobre namere
Petao zapeva nemušti jezik
i pokloni sebe javi
Neko vecito sazveždje
na horizontu ozbiljno raste
Na mudrost dana
nicu unutrašnje nade
Ko se to drznu u snu
da srce svoje pojede
Gde si pesmo da se postidiš
pred prizorom biljke koja spava
od cijeg mirisa pršti glava
Ubrano bilje me ostavlja
samog na rubu gore
Zvezdo koju besciljno ljubim
Cvet kojim se vrtovi lece
u tebi koren ima
Moja pesmo moja tudja sreco
rizikujem da te prepustim ljubavnicima
A kako je mudro da se završi rec
negde na Jugu medju slavljenicima
SANJAJTE OVU NOĆ
I NE ZABORAVITE
Zbogom ovde se prekida
noc zajednicke smrti
Ptice silaze u dubinu
i jedna smrt daleka
Na obali reke su senke
zaostale za nama na štakama
Spavajte jer niko nece
doci da kaže istoriji
Možemo li nekad pricati
o ljubavi na obali
Evo zavijaju psi za utehu
i kao pouku za smrtne
Daleko odavde protice
velika i uzaludna reka
Neka prestane pesma da bude
vetar i ptica i brodolom
Zbogom ovde se prekida
reka sahranjena ispod neba
Ružo moje krvi i jednacino
koja si sazveždje na rubu
neba i jugu koji treba
da oplacu cudne ruke spasa
Zbogom ovde neka se prekida
san od jednog cveta i mosta
Nek praznik zauzme naše mesto
predug je put pristao uz cvet
i obrnuto cveta u odsutnost
Vetrovi u kojima se dovikuju
ptice nad predelom bola
Evo smrt iza mene
uocava azbuku ljubavi
Prebrojavam predele prste i udove
U daljinu oticu prozori od neba
i poslednje reci s kamena ...
Pesma u kojoj nema milosti
što zadužuje simetriju vida
Neizgovorene reci laju na sve /kosti/
spremne na krv bez stida
Pesma u kojoj je ozvucena boja
koju je izmislila vertikala noci
posvadjane oci sa ružom vetrova
Na Carigradskom drumu ........
Na dnu crnih ociju u uglu
užasno posvadjane strane sveta
ALI JEDNOGA DANA
TAMO GDE JE BILO SRCE STAJAĆE SUNCE
Na ovu rec nedovoljno lepu
Osmehni se lukavo govoru
Pun mesec izgovara zbogom
Zbunjenom prozorskom otvoru
Ne goni me od tvojih ociju
Ne goni me sa tvoga lica
Pusti covece nek pojaca suza
Dan i noc pomirene u smrti
Okvir ociju Lotreka Tuluza
Ne goni me od tvojih ociju
Mogao bih da kažem neke reci
No neznam nikako to ne ide
^inim to da mislim kako se
Uvek vracam ili me tako vide
Ne goni me od tvojih ociju
Ali jesu li to prave stvari
Il' varljiva slika za neko vreme
I ovog proleca behar rumeni
Teško mu je to predugo breme
Ne goni me od tvojih ociju
Bojim se da neceš nikada moci
Vratiti ovo istom drugom merom
Inace ce mi srce iskociti iz usta
Hvalim se surovošcu sa malom verom
Ne goni me od tvojih ociju
To što izgovorim samo je sen
Velike patnje i tupe boli
To je samo uramljena slika godine
Strela svežine kao kad se voli
Ne goni me od tvojih ociju
U pogrešnom rasporedu reci
Može se videti pustinja nade
Lice koje ocekuje vrhove Alpa
Na kraju jedne opore balade
Ne goni me od tvojih ociju
DUŽNOST PRIVIDA ILI POHVALA
RAVNODUŠNOSTI
Iz nekog vremena napornog
Teške senke ustale
Ne može više bolove
Koji su te kroz sluh pokrale
Neuspela vodo tako prisna
U jedan krug loših vesti
Gde sluh ima smisao udesa
Iz velicanstvene male nesvesti
Koga još brine kad ne vidi
Da biljke ipak moraju rasti
Kad je zamenjen pravac i vid
Ladjo zaborava potoni u strasti
Podzemni ulaz cuvaju psi
Na vazduhu okacena stid
Usnio sam deo nekog sveta
Koji zvezdom objašnjava vid
KAO OPOMENA /radni naslov/
I jedne noci usniceš rec pravu
ostace tajna što je preskocena
Rekao bih apsurd kao za glavu
slepoocnica svilom optocena
I tada ce bdeti zvezde lutalice
u vazduhu nad izmišljenim krajem
I sretaceš me u slici sa sjajem
sretaceš me ali mi neceš videti lice
Papir na kome pišem kao da diše
ništa nemam ko što ništa necu
dah slova otima tugu od kiše
iz dubine zemlje ptice izlecu
Zavija vucica iz kože sa zida
ocnjak na stolici blešti sija
Krv se ledi i užas ubija
oponašaju moje pokrete vida
Onda konacno koracamo sami
ja i vucica iz košulje prve
Divna glavobolja kao cvet na travi
podmiceno celo izdaju obrve
Izdaje te boja oblik pokret
nerazumni predeli kao omama
Potresno te opeva minerlni cvet
...............................
PRIBLIŽAVANJE PESMI
Podmiceno da preuredjuje nebo.
Vreme zgusnuto u jabuku.
Na ormaru kazaljka uz huku
okrece krvotok. Korak prozebo.
To reci koracaju. Uspravno
u mesto koje je izvan vena.
Zakasneli sjaj pesma nevena.
Ptica sa revera i duga zelena.
Eh, moj Prometeju okovan neslavno
U ljuti metal. U lepotu
zvuka jedne ruke. Na zapadu
osmeh nestaje i nudi nagradu.
Umesto "zdravo" udes na spotu.
Razum životinje. Na terakotu.
Živi okrutno opasno i idi
opevano. Lovci izvan sebe
i svake sumnje, ceznu da tebe
predstave ko mamac. Pa vidi.
Kad odrasteš. U svanuce i hteo
dozvoli da ti zadaju ranu.
Ali im neceš dati u tom danu
da ti je zaceli plod sazreo.
POVRATAK NO]I ILI GROB NEZNANOG
Ovde više ne stanuje voda
niti dno pesme išta krije
U vreme citavog života zgoda
nema me više više me nije
U dan proletni pun elegije
otkrio si cvete pune prozore
U lobanji se legu cudne zmije
a iz kamena svici govore
Uzaludna je misao ispred reci
vratite mu dan kao "još ima"
Opasan se odgovor krije u seci
opasna simetrija u uzdasima
Ovde više ne stanuju vode
jedne slepe maske zadužbina
Uspomena oživela prostor uhode
dvostruko mrtva postojbina
"SAMO ONO ŠTO DAMO, ZAISTA SMO IMALI"
Nema odjeka s one strane
no noc mrtva i nebo od svile
Od smrti u ušima zvižde grane
još tuge nisu tako tecne bile
Ni poznatiju misao ni oteto
ni krvi nije ispod kože dan
Da može da se privede sveto
taj opasni slavujev san
Nema noci gde me nema
zatrovana polja i prizori
Zvezde bez neba odjek secanja
na kuci nespokojni otvori
Ne sumnjam da neceš moci
da se okreneš naspram zida
I odvratiš divno svoje lice
od obale mraka i nevida
Gubim i poslednju nadu u veku
ko lovac o nebeska priliko
Niz tudje obale suze teku
gde si osim u njima sliko
Otpisanom ko grad posle rata
smrti i zlocina. Suocena muci
sa tamninom i kad odlete jata
Ostaju spavaci s glavom u ruci
O ne govori reci što na tebe lice
smrtonosne fraze u kojima su krici
Dovoljan je osecaj tek izlegle ptice
kad mora da umre na pocetku price
ISTINSKE SU REČI TAKO TUŽNE
Ptica me zavodi poverenjem
i onako smrt vec zapocinje
Pesmu koju znaju s podozrenjem
Pesma koju svi znaju u horu
mineral kome se eto prilagodih
Lice tone u bezlicnost sporu
Lice tone u najprostiju vodu
usudjuje se na drugaciji krah
Kako se zbi divno u mimohodu
Kako se zbi divno da me poraze
šuplje oci ko osporeni cvet
Jao vreme gde te samo nalaze
Jao vreme gde te jata prelecu
ptice zmije i neverice grla
Ogledalo zaboravljeno na smecu
Ogledalo zaboravljeno kao vid
dok s mrtve ptice skidam lice
Klecim pred vetrom kojeg me stid
...............................
SLUTNJE DA JE BIVA
Slutim lepotu u uzletu trava
fosili imena prevareni šumom
Nemocnom snagom koju daje glava
i koju ne možeš izmeriti umom
I posle svega ti ceš moci
uzaludnost svoju u novoj glavi
Pronaci jedinu zvezdu u noci
razlog neke drukcije ljubavi
Praznino kako je nebo malo
lutam još uvek koje li moci
Sa mrtvim srcem koja je stalo
golubovi jedu ostatke noci
Tu istu sliku vidimo oboje
cvet trešnje aprilskog neba
Istinita putanja iznad koje
nicega nema i ništa ne treba
I samo bilje prestaje u tragu
da opija vodu u jarkoj peni
To andjeo nikad nebi ni vragu
recima mogao što si ti meni
Zbog ove nadmoci ostah sam
nad ispražnjenim grobom
Gde je mir i zrelost ko ram
divni predeo uramljen tobom
ŠTO NIKAD NE REKOH
Kada bih da pišem pesmu
prvo se setim vozova
Obuzme me tuga grozdova
i suze briznu niz cesmu
Neumešno je moje vreme
kakvu glupost cudo radja
Svaka rec evo postaje gradja
misao na zlocin i dileme
Izgubila me opora glava
u pravo lutanje i najdraže
Zveri me necitko evo traže
a nezapamceno vreme spava
Istorija škodi duši i telu
školuje staklence lažne svice
Eh kako izgubih svoje lice
u jesen neku tužnu neveselu
Kada bih da pevam sebi
bilo što što bi bilo jasno
Najbolje mi je baš ono besglasno
što nikada Danu ne rekoh tebi
Neka me neka potraži neko
medju svoja nedra i svoje oci
Pobožno ce biti ako kroci
u hram pesme kojom se izreko
Ali ni tada reci možda nece
moci da rimom iskažu ovo
Kako se piše veliko slovo
na pocetku ili na kraju srece
PESMO PROGLAŠAVAM TE EVO ZA BOL
Iskopaj zemlju i u nju izgovori
da uciniš stvarnim tudju rec
Naka razgovor naš cini preljubu
Naka razgovor zažali što si
nad beznadjem ko sunce vece
Ko nije pohvalio tudje srce
Ko nije pohvalio krv gusara
i tako proslavljeni vazduh
Prolece koje od lepote zaudara
Samo slepi poznaju krace puteve
do stidljivih mirisa boje obaveze
Otari oci i sanjaj drukcije bilje
Prolece koje dozri dva puta
jedno za drugim ko plodovi
Protrljaj oci i tužan ceš stici
Ti ne nosiš ništa od toga
prljave su isuviše opevane šume
Muzika ostarila i prebolela zoru
U osvit neka misli ko mora
zora ce biti tužna i umorna
Ko ljubi mora i da objasni to
Niko dva puta nije pevao
niti se usudio bar sto godina
Uzaludna bi bila nova rima
Govorim ti kao što ptica leti
slucajno i uvek na južnu stranu
Ljubavi cemu si me to naucila
U noc avgusta dok grad spava
odbegli svici iz trave u oci
Ako li se samo osvrnem iznenada
Ako li se samo osvrnem iznenada
mogao big da ugledam svoje lice
Na tvom levom ramenu neku tebe
Na levom ramenu i neku tebe
otrovna kišo od patnje Troje
Zgusnuto vreme u zrelu jabuku
Zgusnuto vreme jabuko zrela
reci koje koracaju vertikalno
Deo strave koji nice iz cela
Deo strave koji nice iz cela
dan u cijoj odsutnosti snivaš /
U noci avgusta dok grad spava
KULA OD LOBANJA
Idi i ti pesmo umesto mene
i pati naucena kao vreme
Kalemljena na plod slova
otrežnjena na pragu snova
Noc kao vertikala u uglu
izlaže obrise svetla ruglu
Ovo na zidu od muških glava
secivo u svom izazovu spava
Nedovršeni ponor pun volje
vapi zlokobna rec bolje
Andjeli se klanjaju tebi slicno
veliko sunce srcu /prilicno/
Zvezdo primi pakao u sebe
i suncokreti ce iznici iz tebe
Da one koje vidim mogu i voleti
nerodjeni bol kako ce boleti
U jedan dan posle života
neka se izjednace vremena smrti
zajednicka smrt ponavlja ....
i vreme ljudi i vreme skota
Neka crne pocrvene ruže
duž puta predeo preslikan
Velika urna uz oci puže
/gde slepi vidaju hod/
u larvu obracuna
pesak oživljava palubu i brod
Zalud to necemo da odemo nikada ???
DA LI SE VOJNIK VRATIO IZ RATA?
Zvezde izmenile sjaj
u predelu bez nade
Voda odsutna kao kraj
na prozirno secivo stade
Strah stvarniji od bola
sjaj sunca u kamen sažet
Slutim mutne vode i kola
varko tebi se divi pamet
Cvet preziru svici
u preostale dane
put kažnjavaju krici
i blato tamne vrane
O životu najlepše pevaju
trovaci zlodusi i trubaduri
Kasno je da ovde na kraju
tražimo naplatu u naturi
*****************************
Po tvojoj krvi plivaju
zvezde dok simetrija
uvežbava svoj smisao
Tvoje oko kojim gledam
nebo mramorne zenice
prazninu kojom možeš hteti
O zemljo duga neprekidna
i trajna. Vrha brda
Kome zaplakah u sjajna
jutra ciji je smisao nepoznat
Uspavaj me ptico u san
smrtonosnu kišu i sile
Neka istrune prostor i dan
u glavi sa zavesom od svile
Odbegle noci pozajmljujem od
nepostojeceg mesta sa dna
Predstavu nekog sveta rod
poklanjam vodi nebeski svod
PESMA O MOŽDA ZAPOCETOJ PRICI
Jutros evo zvezda na zapad koraca
na srebrnoj magli sjaje tvoje oci
Hoce li kroz obrnuto vreme proci
boja koju imaju samo ti i Moraca
I podne ce opet zlokobno pristici
i nadživeceš eto i hladne Karpate
Ptice moje zazidane prhnuce u sate
Kako cu ti tako izdaleka prici
A vece kad se ko vranac propne
neznam ko je rekao da ciniš zlo
Sa divljom smrcu da moriš sve ovo
dok mi na obrvi evo snegovi kopne
PROMENI PESMU
Promeni svoju pesmu jer necemo
izdržati ove otrovne kiše
misao koja me misli i peva
Bilo šta da kažem nedoucenom
zlu cije mirise prepoznajem
silaziš u srce ko u sam pakao
Je li to cudna životinja o plenu
govori bez stida pred kojim
kleci i sam oltar svevida
Odavde niko nije otišao ni stigo
u isti dan kome se ptice opiru
gde se pustinja cini poznatom
Promeni svoju pesmu pre nego
kradljivci pokradu zidove
reci smrti od koje me eto stid
Satrvena zver misli onoliko
koliko mora da ispuni želju zvezdi
s kojom je potpisala prevaru
Ova pesma je odgovor slavuju
iz bajke za odrasle i slepe starce
a da postoji nebo vec bi palo
PESMA O CVETU
KOJI JE ZABORAVIO
KAKO SE
CVETA
Evo ti tudja pesma iz nesanice
stigla prestroga pred spavacima
spoznaja koja se glasno uzdiše
Dok sunce svo vreme opcinjuje
smrt i gorcinu sazveždja Riba
zabravljena ptico iz riznice
Od današnjeg dana do nedogleda
ako hoceš pesmu sidji u zemlju
da saznaš kako te opasno ljubi
Srce još gorce od samog pelena
kada se tobom zakune pamcenje
budno posvadjan s onim što spava
Neka udje u tvoje srce kišo u
vreli letnji dan i podne jasno
Hajdemo biljke napolje i izmedju
Ne daj da te pomire sa krajem
kao dokaz da je krv umiljata zora
zapevaj dok nad glavom blešti metafora
Sunce je samo rec koja ume da pamti
pad gde umor neba i rub tvog oka
raspevavaju ostatke srecnog udesa
MALI SONET
Noci isuviše velika i licna
cudna nebiljko s kraja sveta
Kojom te ljubavlju hrane prokleta
dan u kome si tako neprilicna
Izgubljeno vreme ponovno zloslut'o
na tvojim vratima san o bolu biva
Mrtvim me evo proglasiše živa
sacuvana numero koju sam odcut'o
Sve u dahu prodje kao vecnost siva
dovršava slutnju kao dan da sniva
Grana na kojoj zahvalnost stoji
Evo imendan mi u spokoju grca
nesaznata ljubav u šumu svih srca
Možda nema mene ali su odjeci moji
NAGOVARAJU TE ...
Nagovaraju te i vode i pesme
da nauciš neizrecivo vreme
Na predele straha u koje se nesme
Na predele straha oštre ko secivo
da je vapaj sladak ko prva ljubav
Nad kojim lebdi suncevo pletivo
Nad kojim lebdi zlatokrila ptica
pesmom zavedena od nestvarnog leta
štitonoše nose oslepljena lica
[titonoše nose oslepljene žrtve
nacrtana biljka s plodovima glasnim
Proziva dan za iskreno mrtve
Proziva dan vodu i mrak na bitku
s plamenom koji u kamenu spava
Na mrtvu glavu na sablju britku
Na mrtvu glavu koja te nesme
dozivaj gorcinu iz gorske cesme
Nagovaraju te i vode i pesme
**************************
Misli u meni dostojne bola
ko neumoljiva lepota krila
Odnose tramvaji odkucaj bila
na trotoaru spuštena trola
Mermer odsjajem ubija oci
usudio sam se da budem drugi
Na ulasku u zemlju dugi
staza moja koju grad kroci
Prepricavao sam rosu i svice
oci gde nema suncevog zraka
Srce jednako boji maka
prolazi kroz noc i svoje iskrice
Da se uselim u cvet liskuna
preuredjuje srce sazveždje tecno
Zaslepilo nas Miholjsko vecno
otrov i teskoba metalnih zasuna
Geografiju nerva potvrdjuje sila
Smederevo grade u moje ime
Nek sagnu glavu zvezdane rime
poznatom sazveždju riba u aprilu
Onaj koji je video dan tu
izmenio je reci od kristala
I pesmu koja bi u biser stala
kao To dozivano lice u snu
*******************************
Sada umesto tebe svetlost mrzne
vracam se cist na prvobitno mesto
Ali me snovi izdaju previše cesto
priprema se pustinja da krikom drzne
Izašao bih iz glave na vrata
i ako znam da tamo nema neba
Izlomljen prostor me tako treba
kao hram smrti nocnog dorata
Zakopaj svoj poljubac u pesak
u zamršen dan ko tople laži
Nek usna na zub izlomi draži
nek mostovi padnu uz tresak
I tu su bol i svetlost isto
premešta noc svoje crno jedro
Bez onog što cini cvrsto bedro
niko te ne može ljubiti cisto
Niko te nece cak ni moci
u zaborav kojim se prostire tama
Makar koja pesma u zamenu sama
sve mi je što osta bespovrtana noci
******************************
Kasno je isuviše da sumnjam eto
što je u mom pamcenju ostalo
To nije more niti ljubav Obalo
Reko gde se pojavljuje leto
Gde odluka ima ukus reci
a izmišljena neba naslagana
Oblik kojim se zamenjuje grana
jorgovana reke što nesmeju teci
Gde podsvest velica senke snagu
slepoocnica umesto oka i vida
Ali ne veruj u pesmu zbog stida
ona vreba pokret tvome tragu
Uzalud okolo traju lepote
zbog Tebe zbog biljke i ptice
Zaspaceš moje neobrisano lice
od cula od vriska od divote
I sluticeš gde se završava more
tu izmedju cetiri ruke i dva oka
snaga mu je ispred zmijskog skoka
izmislio sam te zemljo a ti si gore
Još si na nebu od reci ženo
dok ti ime ulicom prolazi
Ovaj grad i svi tužni izlozi
imaju pogled koji je sven'o
***********************
Trešnjo upamti oblik srca
silno nepoznati putu bespuca
Stali vetrovi ustajalo more
pticija nesanica u lobanji kuca
Azurno more drsko slicno tebi
nagovaraju vode da te izda
Pijanci me šutiraju u sebi
strah se na tabaku hartije gizda
Na praznoj zemlji sleteo cvet
požuri i odpevaj svoj stih
Nek pesma culima ište svet
dodvori se Kruševcu uz krik
Oslušni tugu i senku sova
Neka me bude sve više manje
ucini vidljivim deo Kosova
dozovi vizantijsko plavo predanje
Vrati coveku kolena i ruke
i zid da pred njim kleknuti podje
gde da se pomoli pred muke
pre no što Sitnica krvava nadodje
*********************************
Imaš gorak ukus i miris tvrdoce
fresko pozajmljena od zvezda ko dug
Rec se zaustavlja sama i kad hoce
okolo trce maratonci pocasni krug
^ovek je nasilna uzaludnost kruga
i može li se pokloniti lanjska žetva
Sa zamkom u ruci reci gde iz duga
da biva dva puta lepša nego kletva
Nema razloga za paniku sluga
i duboka i plitka zemlja nekorisna
iz tvoga srca pepeo se ruga
Vremena ribe odavna presvisla
Praznino kao odneta rukama
kao bokvica što upija vonj i gnoj
kakvi li su moji razlozi mukama
ako na celu sagori slovo i broj
Simboli su predstava koja ne uspeva
dao bih i šaku i do lakata ruku
Ako moja usmrcena ptica sad zapeva
i približi stvarnost ka zvezdanom luku
***********************************
Sunce i vece iznad tvog predela
Evo prodaješ svoju noc moreplovcima
Jer noc i nije noc ako nije presela
Zažaliceš sigurno što si sa lovcima.
Tamo gde smo slavili vazduh ce sici
a on od nepomicnosti izgubi smisao
Uvredjen od lepote i prekomernosti
Zažalicu sigurno tamo gde cu stici
Nežno i pogrešno vilajet otkrivaš
u vreme podzemlja i nepocin-tela
Pesma od izdajnicke tuge i blata
Zažaliceš sigurno sve ono što skrivaš
More odsanjano kao odjek greške
biljku je zamenila zrelost pokreta
Sa izraslih krila vosak kaplje dole
Zažalicu sigurno tamo gde cu peške
Proci cu pored tebe sa voskom u uhu
I nije mrtva ptica mrtve su visine
Zbog tebe svaki kraj je pravi kraj
Zažaliceš sigurno pokret u svom sluhu
SVAKA REČ EVO POSTAJE GRADJA
SLEPOOČNICA UMESTO OKA I VIDA
Sada te traže oba sveta simetrije
Eh kojeg li ukusa mirisa i stida
Slepoocnica stoji mesto oka i vida
Taj cvet ili kamen ili šta li je
Rukama pritiskam aortnu prazninu
A u dubini te prisvajaju svici
Blesavo popodne sredjuje na slici
Uramljenu senku i tvoju blizinu
Barem da mogu da vrisnem jasno
Ali mi ne daju setni drvoredi
Monotono ubujajuci tvojom kletvom
Elegiju na kojoj kisnem glasno
Na vrelini koja tek s tobom vredi
I zauvek zaspao pred svojom žetvom ******
****
Sedim pred dvorom koga davno nema
velika varko kad postanemo sivim
Pred vodom kojoj se eto divim
Jeli ovde cvet ili golubica tema
za naj višnju što miriše
iza cijih ledja su odsecene ruke
Kako možeš da spavaš od muke
od dlana koji eto za vratom uzdiše
/od dlana koji te tako krupno piše
Vid i put u dolini prestaju da budu
slika i prolaznost pesme zamenjuju
Sroceni fosili ako potamne podne
u galopu konja na zadnju rudu
Nece opstati ni suša ni kletva
/koju si od mene Milutina krila/
od mene sluge Milutina žrtve
sa pogledom reci moja zadnja žetva
dovoljne su reci u meni vec mrtve
na dlanove mi evo izrastaju krila
* Od tvoga imena srocene fosile
Tvoja pojava na tvome prozoru
a na moja vrata zmije se legu
Poredjane ruke i noge u zoru
na jednom caršavu kao u zbegu
Likovi zamuceni kao senke
šta li vec krije kazaljka smrti
Prazan prostor i vreme terevenke
poranio suncokret da se zavrti
Prema nebu i preko obale ka vrelu
kamen ukazuje na korak po zvuku
Kraljica koraca s peharom na celu
s onim što se rimuje u kuku
I ako poljubiš i staviš znak s vetom
potpis radi potpisa na zadnjoj crti
ustvari pred zlim napornim cvetom
sici ceš u kamen daleko pre smrti
Pa i ako ti krajnost oduzme lepotu
pre same slike opsednute bojom
izgubicep vid snagu i prostotu
i slepa ceš u bitku pred svojom Trojom
Zašto pored moje izdajnicke volje
svoje prozirne ruke širiš
da me odvode izvan na gradsko polje
da s vatru i sunce na istoku izmiriš
Kad stigne istina sa nebeskog stolca
kao glavobolja u žarko sivilo
Kako ceš izdržatai pesmu moreplovca
gde se od ljubavi svagda umiralo
Job Kir, danas
