Sve, izrečeno i napisano, što može pružiti utehu i opravdanje trenutnoj svesti, beše proglašeno za mudrost... Prepričavano, prenošeno, sugestijama ojačano, ostavljajući za sobom večitu misteriju istine...
Promeni okolnost, izmeni argumente, dodaj osećanja i od najveće istine dobićeš laž....

Koja je to adresa gde stanuje moja sreća?
Gledam, upijam, sve oko sebe. Toliko osmeha, toliko lepih životnih priča. Otvorim prozore širom i sačekam da uđe taj divan osećaj zadovoljstva i ostvarenja sna. Onda udahnem duboko i pomislim, kako bi to bilo, kada bi deo svega toga bila deo i ja sama. Zatvorim prozore i vratim se svom linearnom životu.
Sve je u suvoparnom taktu arije de ja vu . Tiha sam, a onda još tiša, da ne ometam druge. Pokušavam da prikrijem bol koji u meni vrišti i magli mi oči.
Šta sam to zgrešila, Bože čime toliko zgreših? Zar toliko boli i poniženja trpeti moram. Jedina radost koja mi je ostala je radost zbog tuđe sreće. Ili sam jednostavno prokleta jer ne umem srećna, sam sa sobom, biti.
O Bože moj dragi!
Jecaj i vapaj, samo za mrvicom sreće.
Barem imam ovu spravicu i net, koliko je to? 1300 mesečno....
Sama, telefon ćuti, ulice sam zaboravila... Robujem u ritama, prljavim tanjirima, razbacanim stvarima... Rošava lica, dehidrirane kože, sama, ćutim, gutam...
Ni muziku više ne uključujem... Boli me i ona...
Pitam se jesam li zaboravila kako se izgovaraju reči....

 Potrebno je ići napred, to ne osporavam .... E sad, ponekada je problem prepoznati pravo skretanje. To je sa jedne strane, a sa druge strane jako je teško odabrati između ne asfaltirane ulice, gde je velika verovatnoća da ćeš slomiti nešto ukoliko samo na trenutak skreneš pogled sa svojih koraka, i između asfaltirane ali neosvetljene ulice u kojoj te sigurno vreba nekoliko besnih džukela. U svakom slučaju vratolomije ti ne ginu, predpostavimo da je put odabran, međutim putokazi su često izostavljeni ili su izmešteni dejstvom nekog nervoznog i razočaranog prolaznika. Kako god bilo, ti jednostavno moraš napred, ali negde na pola puta shvataš da nisi adekvatno pripremljen za vratolomije koje su te "toplo" dočekale na izabranom drumu. Ukoliko te uhvati kiša, a ti si pešak, sigurno je da će te onaj što na četri točka, ili više, samo projuri tom ulicom, okupati od glave do pete. Tako da na tom putu, kojim moraš proći, očekuje te u najmanju ruku i prehlada.
Nego nije ovde reč o infrastrukturi, ovde se jednostavno  govori o onome - mora se ići napred.... Uvek bez priručnika, sa neizvesnošću i dobrom podlogom za memoare.....
Zapravo.... Nije ni bitno šta sam htela reći... Eto...

Konačno, jutro je i sa jutrom ugledala sam sunce.
Ne kažem da je došlo pravo proleće,
ali i ovo malo sunca , za početak je dosta.
Nekako mi se odužila ova zima.
Ranije sam podnosila hladnoću,
nije mi smetala. Sada....
Sada jedva čekam da ponavo dođu sunčani dani,
činimi se da sam tada i ja osunčana nekom posebnom snagom...
Za početak i ovo malo sunca prija...

Nisam ih menjala da bi se skrivala, varala ili lagala. Menjala sam ih jer sam tražila, tražila sam sebe i svoj mir. Tražila sam način da bez straha prihvatim sreću i bez malodušnosti pregrmim bol.
Napuštanjem jednog nicka, napuštala sam i trenutno blog mesto. Bilo mi je teško ostavljati sve to za sobom, naj teže je bilo ostaviti listu prijatelja.

Nisam ih menjala da bi se skrivala, varala ili lagala. Menjala sam ih jer sam tražila, tražila sam sebe i svoj mir.

Kada bi se vratila, ponovo sam vas tražila, prijatelji mili, slala vam zahtev da mi ponovo po ko zna koji put budete prijatelji. Nekada ste prihvatali, nekada ne.
Svaki put bih bila bliža sebi ali dalja od vas... To je bolelo, mada razumem, zašto bi neko pružao toliko šansi nekome koga zapravo i ne poznaje....
Verovatno da je Poglavica bio jedini koji je svakog puta mogao da vidi da sam to zapravo ja, povratnik, pobegulja, selica :) ....

I evo me opet, sa nadom da sam još bliža sebi....
Nadam se da ću ovoga puta ostati ovde... To je ono što zaista želim, ali pitam se koliko se jedna kukavica može suočiti sa samom sobom i ostati pri onome što obećava...