Feels good...
Feels good in your soul...
Feels good...
Feeling good in every way...

Zapravo, toplo i meko je tamo. I drveće na kome je tek procvetalo roza belo cveće. Latice padaju. Valjamo se u laticama, upliću nam se u kosu.
Da da, kliše.
To je kad pomisliš interesantno, i opušteno maštaš kako je to baš lepo. Zapravo te pojede milion komaraca koji dolaze u talasima. Ne pomisli da hodaš i trčkaraš bos, jer trava nije tako meka kao što izgleda. Ima i kamenja i žaba. A i grančice umeju da budu opasne. Posebno kad vire iz zemlje.
Meni se recimo danas zamalo zabio ekser u nogu. Srećom pa sam je brzo podigla pa je ekser probušio papuču i samo dotakao kožu.
Ja sam oprezna pa tom šumicom trčim u papučama. Zapravo, ne trčim. Hodam da ne zgazim neku žabicu. Između ostalog bilo bi bljak. Ali da, i brinem o žabicama :)

Elem,
Komarci... Ne pomaže ni Autan, provereno. B. je donela, naprskala, otrovala širi populaciju, pa su je ipak izgrizli. Mozda nama nema smisla to griženje, ali komarcima i te kako ima.
Komarci dodju na ispašu kad osete ljudsku krv. I sad zamisli imaju 4-5 ljudi, neko šećeraš, neko jede povrće, neko meso... Dakle švedski sto. Kako ne bi imalo smisla. I tako ja sama činim švedski sto, a oni dođu, odzuje među sobom da i nije neki izbor, al' daj šta daš, i prevare se pijući taj nektar, jer ja pijem pivo. Padaju u širokim krugovima... Dobro, ovo sam izmislila.
D. je samouvereno rekao da nema komaraca, pa sam posle nekih 10 ugriza i 10 mrtvih živuljki, rešila da ih skupljam na gomilu da imam materijala za natrljati na nos. Zamisli sad, posle nekog vremena skupila se tu lepa crnkasta gomila.

I tako ležim na ćebetu, u toj šumici kojom se tako ekstra lako krećem, zbog sebe i drugih. I gledam kroz viiisooooko drveće. Ne razmišljam mnogo, jer sam sada i ovde.
Vetrić mazi moje obraze, smeškam se i pijem tamno Nikšićko pivo. Kažu da sam hedonista. Slažem se.
Deca otrčala do Dunava a ja sam na 3-4 metra od njega, taman da mi kroz nozdrve ćarlija blag miris reke. Sa leve strane povremeno čujem ciiing, ciinnng...
Krave. Da da, krave.
Neki jarak i krave brste Dunavsko bilje. Al' će mleeeko biti milkshake...
I nekako ja tu u pauzama između reskog udaranja komaraca i taktičkog slaganja na gomilu, prospem pivo kako sam ležala, pa pila iz flaše, sebi na ruku. Nije mi palo na ruku, nego pored, pa se zapenilo kako sam ga podizala i pena krenula niz ruku do lakta. Tamno Nikšićko. Lepljivo. A tako divno. Nasmešim se ja, obrišem nekako ruku ubrusom i vratim se ležanju. Kao jastuk koristim velike peškire, komada dva. I tako ne mislim ni na šta sem da mi je lepo u njegovoj duši...
Dolaze deca, otimaju mi peškire.
Gledam ono najmlađe dete, kao boginje da je dobilo po leđima, tako ga izgrizli komarci, džabe prskanje...

I za samo 15 minuta hedonizma, vredelo je otići do reke.
Na reci sam tiha. Ne treba mi priča. Ne treba mi televizor, internet, mobilni telefon.
Otvorim dušu i dišem prirodu.
Pa, ako još „padne“ neki roštilj posle, kao što je pao...


Feels good...