28/6/2009 19h02
...Kakav film!!!
Evo već više od dana me drži kao okovanog u nekom čudnom raspoloženju...
Film je iz 2008. godine, a glavnu ulogu tumači Vil Smit koji je bravurozno odradio svoj posao u filmu. Muzika je fantastična i samo pojačava utisak koji film ostavlja na gledaoca. Ne preporučujem ga krajnje depresivnim osobama (ali ko će to i priznati za sebe?).
Vredi svakog minuta provedenog ispred TV-a ili monitora... a sada odoh da još malo sabiram utiske uz bocu neke žestine........
Uuhhh......
1/6/2009 21h33
E baš tako....
Konačno je gotova epopeja selidbe, golgota živa svakog bića koje luta prostorom tražeći svoje mesto, sklonište od ovih dosadnih kiša i predstojećeg letnjeg pakla. Nije ni fazon samo zavući se među 4 zida i zvati to svojim domom. Ovo mi je već 3. mesto za nepunih godinu dana lutanja i traženja prostora kojeg bih mogao nazvati svojim mestom, utočištem od svakodnevice i raznoraznih pritisaka okruženja. Da, osećam... to je to mesto... čak je i Gary Moore mnogo akustičniji u ovoj kocki nego što je to bio u prethodnim. Ipak, ovo nije dom...još uvek nije, ali mogao bi biti veoma lako samo da se još kockica posloži, da se pojave nedostajući delovi slagalice i to bi bilo to. Proći će još vremena do tada, znam, a možda će me i putevi naneti na neku sasvim treću stranu. Slatka neizvesnost života, tako privlačna i primamljujuća da te svakoga dana tera da se budiš i trudiš još više, da napreduješ i evoluiraš pa gde stigneš. Pijem taj nektar sa uživanjem iako često naletim na malo gorčije slojeve... pa ne postoji savršenstvo zar ne?
I u svemu i svačemu prođe još jedna godina života. Godina uspona i katastrofalnih padova. Godina života koja mi je mnogo toga donela, ali na posletku, sve sam to krvavo platio. Svako pojedinačno iskustvo, avanturu, pobede i poraze. Da li sam izvukao neke pouke? Ma verovatno da jesam mada mi gomila njih i dalje nije jasna jer je bol zaslepila jasno rasuđivanje i dedukciju. Boli više gotovo i da nema, ali kojekakve misli mi često kolaju glavom bez nekog razloga, onako usputno ostavljajuci tragove i smrad spaljene gume svojim "driftingom" po vijugama. Da li bih lagao sebe kada bih rekao da ne želim da je vidim ponekad onako usput? Verovatno bih jer susedstvo izbegavam u širokom luku, a kada me sila i primora na tu stranu kao nedavno, u isto vreme strahujem i iščekujem je. Jbg, mnogo zeznute te emocije i sve to... a i opasno po život jer samo što ne sletih s puta kada se mimoiđosmo... pa ti onda odradi posao koji te primorao na tu stranu! Važi! I'll pass!
E dakle, prošao sam kroz par krugova pakla za proteklih godinu dana, a sam bog mi je svedok da se još uvek vrzmam po jednom, ali taj mi 'leba donosi na sto, pa ću još neko vreme kolati njime. Ta ideologija me je baš koštala, negde se usput zagubila pod tonom papira, sati i sati provedenih pred monitorom i buljukom sedih zbog kojih nikada kraću kosu nisam nosio na ovoj obloj glavi. Ma sve to u rok službe...
Ostao sam i bez meni veoma drage i značajne osobe u životu ne stigavši ni pošteno da se oprostim od nje i ostaće ožiljak i večni žal zbog toga, a nadam se da će se vremenom savest ređe javljati sa osudama zbog toga i da će ipak lepe uspomene nadjačati sopstvenu glupost.
Negde iza ponoći lupiću još jednu recku, obećati sebi štošta, a biče dobro ako samo i delić svih tih obećanja ispunim. Napravio sam "To do" listu za narednih 12 meseci, a između ostalog tu su i stvari poput promeniti posao, poraditi više na sebi, vratiti se u kolosek vedrine i pobede. Nisam Makijavelista, ali sam se uverio u proteklih godinu dana da takvi bolje prolaze. Da, biću više takav u narednom periodu iako se to kosi sa dosta mojih životnih principa. Zacrtao sam sebi i da nikada više u životu neću napraviti iste greške koje sam pravio u prošlosti. Jednoga dana od budućih 365 naći ću se, popričati i reći da i ja veoma imam udela u svemu što se zbilo. Najteže je bilo priznati sebi, a priznati nekome drugome mora biti lakše. Čoveče, ovaj "November rain" me prosto ponekad pokida na milione najsitnijih delića, pa mi je baš potrebno vremena da se sastavim. Zapaliću jednu da se polako sastavim uz rasipanje pepela po ovoj kristalnoj pepeljari.
Kiša dobuje po limenoj oplati terase bez ikakvog ritma i namere da prestane u skorije vreme. Volim da je slušam kada sam ispunjen mirom i spokojom. Sada sam daleko od toga i samo mi uliva nervozu moja nemogućnost da uhvatim šablon njenih udaraca bez ikakve ideje i svrhe. Prosto pada... pojačava svoj tempo... Posmatram prostor oko sebe u polumraku i najednom osećam nešto poput blaženstva. Ako ništa drugo, u ovom trenutku i mestu udariću čavao i vezati za njega novi kotur konca i krenuti nekim novim pravcem. Usput ću vezivati po jedan čvorić za svaki događaj i momenat koji mi u život unese nešto novo - bilo dobro ili loše, jer želim da se sećam svega. Svaku lekciju ću naštrebati dobro, svaku radost urezati duboko u svoje srce, a onda za godinu dana kada krenem da namotavam klupko, nailazeći na svaki čvorić ponaosob, oživljavaću svaki događaj i na kraju dok dođem do čavlića imati mnogo jasniju sliku oko toga gde sam i šta sam, sa jasnim životnim poukama izvučenim iz svakog atoma sopstvenog bića.
Dakle, pišemo se za godinu dana na ovu temu ako bog da, a ako neće da da, ja ću se ipak potruditi da na prevaru nažvrljam par redova.
Laku noć vam želim i mirne snove.... setih se sada još par stvari da dodam na listu pa idem da je zaokružim.... ubacite žetone, pritisnite papučicu gasa, nova vožnja kreće.....................................................................
