Nervozan sam bio otkako sam ustao. Jako teško i svakim danom sve teže i teže. Ali to i nije neka novina, takav mi je manje-više svaki dan. Teskoba koja me obuzima dovodi me do toga da se zapitam koliko su zaista pomerena i pokvarena merila vrednosti.
Znaš ono kada si mlađi i život ceniš po količini piva ili pelinkovca popijenih za vikend. Po količini dobrog provoda sa društvom, markiranju sa nastave, skrivenih pogleda upućenih tebi i od tebe. Nekim slatkim neizvesnostima poput prve simpatije, prvih poljubaca, maturske ekskurzije i Ane iz IV-3. Kojekakvih prijemnih, položenih ispita i studentskog života. Života sa cimerima koji ti postaju bliži od mame i tate... naravno još zalivanja vikendom sa istima. U stvari i studentskim četvrtkom posle kojeg su vežbe petkom izjutra delovale kao najgora kazna. Ali brate, sve se to proživljavalo uz gušt, sa osmehom, pa tako ni povremeni porazi nisu teško padali.
A onda nastupa prelomna tačka u životu dojučerašnjeg bezbrižnog "deteta".
Prvi konkurs za posao, prvo veće razočarenje... doduše tek si završio faks i nije ti ni toliko krivo, jer bože moj, leto je pred tobom i nema više uslova za upis u narednu godinu. Mentalno se vraćaš u doba srednje škole kada je svako leto bilo jaaaaaaakooooooo bezbrižno. Svakim danom provod sve bolji i bolji.
Taman kada te krene posle godina studiranja i konstantne letnje anksioznosti od uslova za narednu godinu, jedno jutro ti zazvoni telefon - poziv da su te primili na posao. I to u trenutku kada si već isplanirao najbolje leto do tada u životu i punim plućima krenuo u realizaciju istog. I kao giljotinom odrezani bezbrižnost i detinjstvo skotrljali su se negde ne zaustavljajući se ni dan danas, sve više udaljavajući se od svih čula, svesnih i nesvesnih.
Preko noći obaveze, trka, ciljevi, stres za doručak, ručak i večeru... i svaki dan isti... kolosek... kao u pesmi, čini mi se, grupe "Talking heads - Road to nowhere" (ako sam pogrešio - izvinite).
"Pa to ti je odrastanje sine" - neki bi sigurno rekli, a većina bi pomislila. Svestan sam ja toga, nije da nisam.
Vremenom osećaš sve više i veće posledice odrastanja. Život se pretvara u konstantnu težnju za nečim boljim, većim, značajnijim. Vijaš karijeru svesno ili nesvesno zapostavljajući mnogo toga. Kazne te sustižu povremeno za takvu oholost prema sopstvenom životu. Ma nema veze, tu je karijera.... ona me neće izneveriti i ako me svi ostali iznevere. Kako vreme odmiče i nema više ljudi oko tebe koji bi te mogli izneveriti. Počinješ da se osećaš kao "pao sa Marsa" u društvu do juče tebi veoma bitnih i dragih ljudi. Sam sebi postaješ totalni stranac. Više ne prepoznaješ svoj lik u ogledalu ujutru. Oči prepune života i radosti sklupčale su se u tugu i drhte u neverici posmatrajući olupinu u koju si se pretvorio. Skockaš se, odlaziš na posao gde jednostavno nemaš vremena da razmišljaš o svemu tome što te muči. Organizam te tu i tamo opomene da ne možeš tako dalje, ali funkcionišeš u toj frci i zanemaruješ veoma jasne signale koje ti telo šalje. Postavlja se pitanje ko će duže izdržati - organizam ili psiha?
Neki nevini ideali iz detinjstva padaju u vodu jedan za drugim. Više nema radosti ni u vezi, ni u društvu, ne primećuješ promene godišnjih doba, a popiješ jer tako lakše podnosiš svakodnevno šamaranje koje sam sebi priređuješ.
Nervozan sam i kada sam spokojan. Taj osećaj je toliko prisutan, da se više i ne obazirem na njega. I čekam.... itekako čekam i žudim bar za jednim događajem, osobom, pozivom, danom kada ću bar na nekoliko trenutaka biti ponovo ono "dete" - bezbrižno, vragolasto i razdragano... prepuno volje i energije. Trenutak bez razmišljanja o tome šta je sutra na rasporedu i kakva će me sva čuda prigrliti sebi i ljubomorno sakriti od svega onoga što me nekada činilo čovekom.
Osećam da to nije daleko.... prosto, kao da mogu da dotaknem vrhovima prstiju to nešto šta god da jeste. Samo još malo da mi se razmagli.... da mi bude jasnije... šta, ko i kako.... Mora da postoji rešenje i za ovu zagonetku... Agatha please help!
Znaš ono kada si mlađi i život ceniš po količini piva ili pelinkovca popijenih za vikend. Po količini dobrog provoda sa društvom, markiranju sa nastave, skrivenih pogleda upućenih tebi i od tebe. Nekim slatkim neizvesnostima poput prve simpatije, prvih poljubaca, maturske ekskurzije i Ane iz IV-3. Kojekakvih prijemnih, položenih ispita i studentskog života. Života sa cimerima koji ti postaju bliži od mame i tate... naravno još zalivanja vikendom sa istima. U stvari i studentskim četvrtkom posle kojeg su vežbe petkom izjutra delovale kao najgora kazna. Ali brate, sve se to proživljavalo uz gušt, sa osmehom, pa tako ni povremeni porazi nisu teško padali.
A onda nastupa prelomna tačka u životu dojučerašnjeg bezbrižnog "deteta".
Prvi konkurs za posao, prvo veće razočarenje... doduše tek si završio faks i nije ti ni toliko krivo, jer bože moj, leto je pred tobom i nema više uslova za upis u narednu godinu. Mentalno se vraćaš u doba srednje škole kada je svako leto bilo jaaaaaaakooooooo bezbrižno. Svakim danom provod sve bolji i bolji.
Taman kada te krene posle godina studiranja i konstantne letnje anksioznosti od uslova za narednu godinu, jedno jutro ti zazvoni telefon - poziv da su te primili na posao. I to u trenutku kada si već isplanirao najbolje leto do tada u životu i punim plućima krenuo u realizaciju istog. I kao giljotinom odrezani bezbrižnost i detinjstvo skotrljali su se negde ne zaustavljajući se ni dan danas, sve više udaljavajući se od svih čula, svesnih i nesvesnih.
Preko noći obaveze, trka, ciljevi, stres za doručak, ručak i večeru... i svaki dan isti... kolosek... kao u pesmi, čini mi se, grupe "Talking heads - Road to nowhere" (ako sam pogrešio - izvinite).
"Pa to ti je odrastanje sine" - neki bi sigurno rekli, a većina bi pomislila. Svestan sam ja toga, nije da nisam.
Vremenom osećaš sve više i veće posledice odrastanja. Život se pretvara u konstantnu težnju za nečim boljim, većim, značajnijim. Vijaš karijeru svesno ili nesvesno zapostavljajući mnogo toga. Kazne te sustižu povremeno za takvu oholost prema sopstvenom životu. Ma nema veze, tu je karijera.... ona me neće izneveriti i ako me svi ostali iznevere. Kako vreme odmiče i nema više ljudi oko tebe koji bi te mogli izneveriti. Počinješ da se osećaš kao "pao sa Marsa" u društvu do juče tebi veoma bitnih i dragih ljudi. Sam sebi postaješ totalni stranac. Više ne prepoznaješ svoj lik u ogledalu ujutru. Oči prepune života i radosti sklupčale su se u tugu i drhte u neverici posmatrajući olupinu u koju si se pretvorio. Skockaš se, odlaziš na posao gde jednostavno nemaš vremena da razmišljaš o svemu tome što te muči. Organizam te tu i tamo opomene da ne možeš tako dalje, ali funkcionišeš u toj frci i zanemaruješ veoma jasne signale koje ti telo šalje. Postavlja se pitanje ko će duže izdržati - organizam ili psiha?
Neki nevini ideali iz detinjstva padaju u vodu jedan za drugim. Više nema radosti ni u vezi, ni u društvu, ne primećuješ promene godišnjih doba, a popiješ jer tako lakše podnosiš svakodnevno šamaranje koje sam sebi priređuješ.
Nervozan sam i kada sam spokojan. Taj osećaj je toliko prisutan, da se više i ne obazirem na njega. I čekam.... itekako čekam i žudim bar za jednim događajem, osobom, pozivom, danom kada ću bar na nekoliko trenutaka biti ponovo ono "dete" - bezbrižno, vragolasto i razdragano... prepuno volje i energije. Trenutak bez razmišljanja o tome šta je sutra na rasporedu i kakva će me sva čuda prigrliti sebi i ljubomorno sakriti od svega onoga što me nekada činilo čovekom.
Osećam da to nije daleko.... prosto, kao da mogu da dotaknem vrhovima prstiju to nešto šta god da jeste. Samo još malo da mi se razmagli.... da mi bude jasnije... šta, ko i kako.... Mora da postoji rešenje i za ovu zagonetku... Agatha please help!