Vratila se sa tamo nekog puta i iznenadila me svojim pozivom.
Petak veče...
Pozvala me k sebi glasom prepunim iščekivanja moga odgovora, nestrpljivo i čežnjivo pričajući koješta dok sam ja ćutao. Naposletku, nakon kako mi se činilo čitavog veka moje tišine i odzvanjanja njenog glasa u mojoj glavi, rekao sam joj da ću doći samo da obavim par sitnica. Lagao sam, mislim to za sitnice... ništa nisam radio, zapravo, tek sam i ušao u stan kada me pozvala, ali sam osećao neverovatnu teskobu da se presvlačim, ponovo palim auto i odvezem se do nje. Sedeo sam na kauču, pušio i razmišljao: "Kada sam počeo ovako da se osećam? U kom trenutku je nestalo čarolije? Zašto mi je postalo svejedno kada znam koliko mi znači i koliko mi ispunjava moje praznine i život koji se sveo na čistu mehaniku? Da li znam?"
Vremena nije bilo za širenje ove iznenadne oluje u mojoj glavi. Spremio sam se, seo u kola i odvezao se do nje. Čekala me je ispred svoje zgrade i bila u priči sa nekim likom, komšija neki ko će ga znati... Dok sam joj prilazio, srce je počelo svoju polku i nesvesno sam ubrzavao korak ne bi li je što pre prigrlio k sebi. Do trenutka kada sam joj bio samo na korak, srce je već prštalo od ushićenja... pompezno finale "Radeckog marša". Odjednom, dirigent je odlučnim pokretom štapića prekinuo muziku u momentu i zavladala je apsolutna tišina.
Popeli smo se gore u njen stan, a mračni oblaci nad mojom glavom bivali su sve gušći, a gušenje sve veće. Stezalo me sve više i više kako je vreme odmicalo... "Bože, samo da mi je otići odavde... Kud li sam i dolazio?" - promaljale su se misli jedna za drugom, - "Gde li je taj zagrljaj i poljubac najslađi na svetu? Šta mi je? Šta joj je?"
Pitanje za pitanjem, udarac za udarcem lomili su me sve više i više. Nervoza me obuzimala, povlačio sam se sve dublje do krajnjih granica crnine u sebi. Dublje nisam mogao... "Slušaj, imao sam katastrofalan dan" - promrmljao sam znajući da je već shvatila da nešto nije u redu. Toliko me već poznavala da je znala da ne vredi da me zaustavlja...
Nedelja popodne....
Poslala mi je poruku negde oko podneva i pitala da li može da dođe. Nameravao sam da radim, ali ona je uvek imala prednost nad svime i svačime. Želeo sam da dođe u krajnjem slučaju i došla je. Ista priča se ponavljala.... ludilo u meni znajući da će doći, ma predinfarktno stanje.... a onda muk.... platonski pozdrav kao sa tamo nekim ortakom. I smejali smo se i zezali fenomenalno, ali nešto definitivno nije u redu. Ranije bih je prosto izbombardovao poljupcima i nežnošću. Ne bih svoje usne odvajao od njenih niti ispuštao iz svog zagrljaja, ali ne i ovoga puta. Mislim, sve je bilo lepo, ali nije bilo ono... znate.... kada želite još i još.... kada strepite od trenutka kada će morati da ide... kada ode, a vi naprosto morate da pošaljete neku sladunjavu poručicu... kada nije ni otišla, a već vam užasno nedostaje... kada je želite večno i toliko snažno da ta energija premašuje i snagu Sunca i snagu "velikog praska" zajedno.
Da, bilo je lepo, a to lepo je tako nekako razvodnjeno i mlako... nejako. Bledunjavost koja prelazi u sivilo, baš kao i ovaj dan što je danas. Bez iskri i varnica, nekako normalno, suviše prijateljski i hladnjikavo. Prepoznajem ovaj put. Stabla su nekako ista, nailazim na svoje korake jednom već tako dobro utabane. Izgleda da sam za ovih par godina napravio jedan tako dobar krug tumarajući po šumi da pronađem pravi put, ali nekako sam opet došao na početak. Svo znanje o zvezdi severnjači i o tome kako mahovina raste na severnoj strani kore drveta nije bilo ni od kakve pomoći. Tapkam u mestu smišljajući neku novu strategiju i tražeći neki novi orijentir na ovom putu.
Znam da će boleti, ne samo nju... stvari su dostigle kritičnu masu i nema povratka. Prolongiranje pokreta može dovesti samo do topljenja jezgra... da, tako je najbolje..... idem ja....
System...........................check!
Energy............................check!
Willingnes.....................check!
Desire............................check!
Love................................check!
All systems ready.......................... T minus 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1, 0................. launching!
Petak veče...
Pozvala me k sebi glasom prepunim iščekivanja moga odgovora, nestrpljivo i čežnjivo pričajući koješta dok sam ja ćutao. Naposletku, nakon kako mi se činilo čitavog veka moje tišine i odzvanjanja njenog glasa u mojoj glavi, rekao sam joj da ću doći samo da obavim par sitnica. Lagao sam, mislim to za sitnice... ništa nisam radio, zapravo, tek sam i ušao u stan kada me pozvala, ali sam osećao neverovatnu teskobu da se presvlačim, ponovo palim auto i odvezem se do nje. Sedeo sam na kauču, pušio i razmišljao: "Kada sam počeo ovako da se osećam? U kom trenutku je nestalo čarolije? Zašto mi je postalo svejedno kada znam koliko mi znači i koliko mi ispunjava moje praznine i život koji se sveo na čistu mehaniku? Da li znam?"
Vremena nije bilo za širenje ove iznenadne oluje u mojoj glavi. Spremio sam se, seo u kola i odvezao se do nje. Čekala me je ispred svoje zgrade i bila u priči sa nekim likom, komšija neki ko će ga znati... Dok sam joj prilazio, srce je počelo svoju polku i nesvesno sam ubrzavao korak ne bi li je što pre prigrlio k sebi. Do trenutka kada sam joj bio samo na korak, srce je već prštalo od ushićenja... pompezno finale "Radeckog marša". Odjednom, dirigent je odlučnim pokretom štapića prekinuo muziku u momentu i zavladala je apsolutna tišina.
Popeli smo se gore u njen stan, a mračni oblaci nad mojom glavom bivali su sve gušći, a gušenje sve veće. Stezalo me sve više i više kako je vreme odmicalo... "Bože, samo da mi je otići odavde... Kud li sam i dolazio?" - promaljale su se misli jedna za drugom, - "Gde li je taj zagrljaj i poljubac najslađi na svetu? Šta mi je? Šta joj je?"
Pitanje za pitanjem, udarac za udarcem lomili su me sve više i više. Nervoza me obuzimala, povlačio sam se sve dublje do krajnjih granica crnine u sebi. Dublje nisam mogao... "Slušaj, imao sam katastrofalan dan" - promrmljao sam znajući da je već shvatila da nešto nije u redu. Toliko me već poznavala da je znala da ne vredi da me zaustavlja...
Nedelja popodne....
Poslala mi je poruku negde oko podneva i pitala da li može da dođe. Nameravao sam da radim, ali ona je uvek imala prednost nad svime i svačime. Želeo sam da dođe u krajnjem slučaju i došla je. Ista priča se ponavljala.... ludilo u meni znajući da će doći, ma predinfarktno stanje.... a onda muk.... platonski pozdrav kao sa tamo nekim ortakom. I smejali smo se i zezali fenomenalno, ali nešto definitivno nije u redu. Ranije bih je prosto izbombardovao poljupcima i nežnošću. Ne bih svoje usne odvajao od njenih niti ispuštao iz svog zagrljaja, ali ne i ovoga puta. Mislim, sve je bilo lepo, ali nije bilo ono... znate.... kada želite još i još.... kada strepite od trenutka kada će morati da ide... kada ode, a vi naprosto morate da pošaljete neku sladunjavu poručicu... kada nije ni otišla, a već vam užasno nedostaje... kada je želite večno i toliko snažno da ta energija premašuje i snagu Sunca i snagu "velikog praska" zajedno.
Da, bilo je lepo, a to lepo je tako nekako razvodnjeno i mlako... nejako. Bledunjavost koja prelazi u sivilo, baš kao i ovaj dan što je danas. Bez iskri i varnica, nekako normalno, suviše prijateljski i hladnjikavo. Prepoznajem ovaj put. Stabla su nekako ista, nailazim na svoje korake jednom već tako dobro utabane. Izgleda da sam za ovih par godina napravio jedan tako dobar krug tumarajući po šumi da pronađem pravi put, ali nekako sam opet došao na početak. Svo znanje o zvezdi severnjači i o tome kako mahovina raste na severnoj strani kore drveta nije bilo ni od kakve pomoći. Tapkam u mestu smišljajući neku novu strategiju i tražeći neki novi orijentir na ovom putu.
Znam da će boleti, ne samo nju... stvari su dostigle kritičnu masu i nema povratka. Prolongiranje pokreta može dovesti samo do topljenja jezgra... da, tako je najbolje..... idem ja....
System...........................check!
Energy............................check!
Willingnes.....................check!
Desire............................check!
Love................................check!
All systems ready.......................... T minus 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1, 0................. launching!