...I odjednom ti se oci otvore... Oci u kojima nema vise iskri, topline, sjaja. Oci koje su nekada gledale daleko, preko Fruske Gore i jos dalje. Ali ide jesen... Evo i hladnoca pocela da se uvlaci iz potaje, neprimetno. Uskoro ce i sneg i mrazevi, osecam to u kostima. Izlazeci iz jednog haosa, sve dublje sam ulazio u drugi. Sto je najgore, bio sam toliko zadovoljan svojim postignucem da nisam uopste ni pretpostavio u kakvo zivo blato ulazim. Moracu da se migoljim, moram da se migoljim, a upadam sve dublje i dublje. Pa gde je ta grana kada ti toliko treba da se za nju uhvatis?
Cak i onaj magarac sto mu masu sargarepom ispred nosa uspe na kraju da je zagrize. Doduse, ne shvata da mu je to dozvoljeno kako bi kao i svaki magarac zadovoljio svoj trenutni cilj, tu socnu, crvenu sargarepu u ustima. Zaslepljen njome nije ni shvatio da je prevalio ogroman put, izneo znacajan teret na svojim ledjima. Uzivace i te kako, smazace je u trenutku, ali sta posle toga? O tome nijedan magarac nikada ne razmislja, a i kako bi?
Morao sam da se pogledam u ogledalo na kraju da proverim da mi usi nisu izrasle. Zabrinuo sam se... Pogled i oci o kojima sam pisao.... definitivno su moje.
Cak i onaj magarac sto mu masu sargarepom ispred nosa uspe na kraju da je zagrize. Doduse, ne shvata da mu je to dozvoljeno kako bi kao i svaki magarac zadovoljio svoj trenutni cilj, tu socnu, crvenu sargarepu u ustima. Zaslepljen njome nije ni shvatio da je prevalio ogroman put, izneo znacajan teret na svojim ledjima. Uzivace i te kako, smazace je u trenutku, ali sta posle toga? O tome nijedan magarac nikada ne razmislja, a i kako bi?
Morao sam da se pogledam u ogledalo na kraju da proverim da mi usi nisu izrasle. Zabrinuo sam se... Pogled i oci o kojima sam pisao.... definitivno su moje.