Ovih dana neko ludilo se uvuklo u mene. Pokušavam da pobegnem od nekih stvari, od sebe, od nekih ljudi koji su mi i dalje veoma dragi. I ne ide mi moram priznati.
Kuckajući ovde počeo sam da se plašim i da nemam neku degenerativnu bolest nervnog sistema jer mi se često dešava da pratim jedan tok misli u glavi, a da kada pročitam šta sam napisao jednostavno shvatim da se plavi totalno drugačiji tekst. I iščitavam par puta postove pre nego što ih objavim i verovatno mi se tu i tamo potkrade neko plavetnilo kojeg nisam ni bio svestan. Ma sve je to samo do haosa i ništa više.... tešim se....
Uselio sam se u nov stan, spremao ga do iznemoglosti i uglavnom mi je prošli vikend i vreme posle posla prošlo u dolickavanju istog. Našao sam konačno svoj kutak, smestio se udobno u njega, ali.... nešto mi fali.... nije ni do novog kreveta, spavam kako-tako dobro, nije ni do toga što me električar ispaljuje već 7 dana pa nemam osvetljenje u kupatilu. Iskreno govoreći, uvek sam i zamišljao u kupatilu sveće, pa još i sa mirisom jagoda - e to ima svojih prednosti, a i mnogo je romantično. Pa znam! Fali mi neko da podelim tu romantiku. Dođem sa posla, ne više toliko umoran kao nekada jer ko prati moje postove shvatio je da sam popustio gas što se toga tiče. Sada je problem drugačiji. Tada sam imao sa kime da delim sve, ali posle i zbog posla nisam imao energije za to. Sada moram da pronađem balans pre svega sa samim sobom jer ova situacija mi je nepoznata i moram biti oprezan da neki novi haos ne preovlada. Popnem se liftom do 3. sprata (češće stepenicama), otključam vrata stana, upalim svetlo, odšetam do terasnih vrata i odškrinem ih da uđe značajnija količina friškog vazduha kako bi glava ostala u vertikalnom položaju. Zatim zbacim odelo sa sebe (na aufinger), nabacim neku laganu kućnu (čital letnju) odeću, otvorim laptop, zapalim cigaru, nakačim se na net i čekam. Da, čekam iako uporno odbijam da priznam to sebi. Pokušavam da budem i hladan i nepristupačan i gad, ali mi ne ide... to jednostavno nisam ja. U svom tom čekanju "upoznah" i par ljudi sa kojima povremeno razmenjujem misli i stanja, ali kada zatreperi ekran, sve i svi padaju u vodu i opet sam na početku. Srce krene jače da udara, vrelina mi udari u glavu, a vruć vazduh mi pršti iz nozdrva. To mesto u srcu je i dalje rezervisano sa inicijalima MB (ne nije pivo u pitanju) i uvek će biti, samo što je to mesto nekada toliko bilo da je mogao i spejs šatl da se uparkira tu, sada može džambo džet, a jednoga dana nadam se ostaće tek toliko mesta za par malenih rozih cipelica. Neminovno će neki drugi ljudi zauzimati deo po deo tog prostranstva, samo im ja to još uvek ne olakšavam. I neću da im olakšam, neka se potrude malo, bar toliko vredim...
Danas je petak i vikend je predamnom koji će proleteti kao da nije ni postojao, a onda još 5 dana rintanja i ..... i dalje sam u nekoj tranziciji (iako mrzim tu reč) i dalje se vidi svetlo na kraju tunela, ali definitivno nije lokomotiva koja mi je približava jer je to svetlo malo jačeg intenziteta nekim danima, a nekim slabijeg. Imam utisak kao da preko noći malo gremlini dozidavaju i produžavaju tunel, pa iako sam sve bliže izlazu, ne napredujem kao što sam planirao. Ali upornost i tvrdoglavost i inat.... ko me poznaje zna da mi toga nikada nije falilo. E ovog puta mi to ide u korist iako sam se mnogo puta opekao zbog tih osobina, bar druge dve. Idem napred pa šta bude.... vreme će pokazati.
Ohoho, već 2. sat radnog vremena ističe polako, klizi dan ka svom zenitu i za razliku od prethodnih dana ove nedelje, ostavlja mi vremena i za kuckanje i za razmišljanje. Neću to da zloupotrebljavam jer što se ne stigne danas, moraće se preko vikenda, a onda i ovako ekspresno-hiper-ultra kratak vikend ima tendenciju da se prosto rasprši kao mehur od sapunice i da bude samo prolongacija iovako naporne nedelje ili čak i premosnica između dve naporne (a ne znaš koja je gora). Samo da očistim sve do sledećeg petka i biću veoma srećan čovek, a lepe i dobre stvari idu u paketu...nadam se i jedva čekam taj petak! Želim da verujem da ima još ljudi koji ga isto tako čekaju...
Budite mi dobri i zdravi..... i pišemo se...
nastaviće se...