Naporan dan ostavljam polako iza sebe i posmatram kako kazaljka lagano pravi pun krug na zidnom satu dok klatno udara jako, teško, ali precizno. Taj metronom me ove večeri začarao svojim tempom i zvukom. Nikuda se on ne žuri, prati svoj ritam jezivo precizno, ne odstupajući ni za čas. On ne pravi kompromise ni zbog koga i svaku prepreku prelazi ne odajući uopšte utisak teskobe ili radosti zbog pređene prepreke.
Jedino doba kada osetim paniku kod njega je kada su vijuge već odveć opuštene i potrebno ih je naviti kako bi se taj ritam ponavljao u nedogled...tik...tak...tik...tak....
Svakom čoveku pre ili kasnije treba zatezanje vijuga... život troši energiju i svakim trenom pomalo otpušta, čini labavijim. Neko ima običaj da navija češće i u manjem obimu, neko opet to čini kada se seti, pa ima malo više posla da sredi svoj ritam, dok neko kao što sam ja čeka 5 do 12 i često i dozvoli da klatno počne da usporava i daje mu nov zamah tik pred totalni zastoj.
U poslednje vreme dešavaju mi se stvari koje bi definitivno trebale da pretegnu vijuge do maksimalnog obrtnog momenta. Prividno čak imam utisak da će klatno iskočiti iz svog uobičajenog ritma...tik....tak...tik...tak...
... ali ništa se ne dešava, klatno i dalje tera svoj tempo u inat svetu i mojoj volji.
Biću kum, kumče je već na putu, mnogo dobrih poslovnih prilika, život koji konačno liči na život. Veoma osećam kako se svi ovi ključari trude da promene tempo mog klatna. Da ga ubrzaju, te da udarci budu reski i blaži, a potmuli eho da se izgubi ili bar pređe u nešto melodičnije.... ali.....
Postavljeno mi je pitanje: "Zašto nisam u prijateljima?"
Dosta sam razmišljao o ovom pitanju, bar koliko su mi okolnosti dozvoljavale... činjenica da ja jednostavno nikoga ne favorizujem u svom životu, možda je samo delić mnogo komplikovanije situacije i odgovora.
Moji prijatelji su i moji ključari. Ljudi zbog kojih reagujem i koji reaguju zbog mene. Kada klatno zadrhti i bar na trenutak ili dva fušira udarac, promeni ritam ili zvuk udarca, znaću da nisi više stranac. Kada veo misterije spadne i kada tajna postane nešto normalno i toliko prirodno među nama, bez naglašavanja 'hej, molim te da ovo ostane među nama!' i kada pogledom postignemo dogovor bez progovorene reči.... osetićeš i prepoznaćeš se i bez moje potvrde.
Onog trenutka kada osetim da me pokrećeš, biće ti jasno..... nećeš biti tamo... bićeš tu.
...."The future's in the air
I can feel it everywhere
Blowing with the wind of change"...............
Jedino doba kada osetim paniku kod njega je kada su vijuge već odveć opuštene i potrebno ih je naviti kako bi se taj ritam ponavljao u nedogled...tik...tak...tik...tak....
Svakom čoveku pre ili kasnije treba zatezanje vijuga... život troši energiju i svakim trenom pomalo otpušta, čini labavijim. Neko ima običaj da navija češće i u manjem obimu, neko opet to čini kada se seti, pa ima malo više posla da sredi svoj ritam, dok neko kao što sam ja čeka 5 do 12 i često i dozvoli da klatno počne da usporava i daje mu nov zamah tik pred totalni zastoj.
U poslednje vreme dešavaju mi se stvari koje bi definitivno trebale da pretegnu vijuge do maksimalnog obrtnog momenta. Prividno čak imam utisak da će klatno iskočiti iz svog uobičajenog ritma...tik....tak...tik...tak...
... ali ništa se ne dešava, klatno i dalje tera svoj tempo u inat svetu i mojoj volji.
Biću kum, kumče je već na putu, mnogo dobrih poslovnih prilika, život koji konačno liči na život. Veoma osećam kako se svi ovi ključari trude da promene tempo mog klatna. Da ga ubrzaju, te da udarci budu reski i blaži, a potmuli eho da se izgubi ili bar pređe u nešto melodičnije.... ali.....
Postavljeno mi je pitanje: "Zašto nisam u prijateljima?"
Dosta sam razmišljao o ovom pitanju, bar koliko su mi okolnosti dozvoljavale... činjenica da ja jednostavno nikoga ne favorizujem u svom životu, možda je samo delić mnogo komplikovanije situacije i odgovora.
Moji prijatelji su i moji ključari. Ljudi zbog kojih reagujem i koji reaguju zbog mene. Kada klatno zadrhti i bar na trenutak ili dva fušira udarac, promeni ritam ili zvuk udarca, znaću da nisi više stranac. Kada veo misterije spadne i kada tajna postane nešto normalno i toliko prirodno među nama, bez naglašavanja 'hej, molim te da ovo ostane među nama!' i kada pogledom postignemo dogovor bez progovorene reči.... osetićeš i prepoznaćeš se i bez moje potvrde.
Onog trenutka kada osetim da me pokrećeš, biće ti jasno..... nećeš biti tamo... bićeš tu.
...."The future's in the air
I can feel it everywhere
Blowing with the wind of change"...............