“Dobro vece, Stefane, da li je Ana tu?”- rekoh omalenom portiru koji se pravio da toboz cita novine znacajno namrstenim licem. Znao sam da kupuje novine samo zbog ukrstenica. Kada bi ih zavrsio, docekivao je posetioce u filozofskim, krajnje napetim pozama. Zabavljale su ga ovakve glumacke ludarije. I ovaj put nije bio izuzetak. Polako je spustao novine, I suvise da bi izgledao uverljivo, vidno spremajuci se da resko I napadno odgovori. Hvatajuci krajickom oka moju siluetu brzi osmeh ga je odao.
“Znas, ti si jedini pred kim jos uvek nisam uspeo da odigram svoju ulogu. Postoji nesto u tvom pogledu sto me izbaci iz ritma, I sve sto mi preostaje je da se nasmejem”, a zatim shvatajuci da je sve dalje od odgovora rece “Ana je izasla na momenat, evo uzmi kljuc, a ja cu je obavestiti da je cekas gore…”
Uzeo sam kljuc izbegavajuci njegov pogled, i produzio korak da izbegnem dalje pricu. Pricati sa portirom je ici u sukob sa savescu, jer njihovi pogledi istrenirani brojnim posetiocima mogli su primetiti I najmanju iskru u oku, I jedva primetan pokret ruku. Ne prijatelju, izvini, nocas nisam ni sam sebi jasan. Ako me izvrgnes brzim pitanjima, jedan deo mene mogao bi se slomiti prerano I preglasno za tisinu u kojoj se krijem. Daj mi barem nocas sanse da istrajem, nikada nisam bio heroj, a veceras jurim vetrenjace zaludjeniji od Don Kihota. Dok sam zamicao iza vrata hodnika dopr’o je do mene prigusen glas: “Ne brini, ljudi kao ti se uvek nadju u sred bitaka, I nikad ne pobedjuju, nit gube. Ti si u njima, ali su one izvan tebe.” Prokletnik, sta li je procitao na mom licu? Sam sebe krivim za izdaju, ali mi je jasno da filozofska zamerka jeste bila filozofska. Ovaj put suvise nedokuciva za mene.
U njenom stanu, kao I uvek, docekao me je mir I spokoj. Prigusena svetla su nezno znala da prekriju I najmanje crte svih soba, a tesko je bilo odluciti odakle dolaze. Sve je jednostavno pripadalo tu. Skoro sve… Ja, verovatno vise ne… U ormanu u spavacoj sakrila je haljinu sa maturskog. Ispod kreveta malog pandu, sa kim je prespavala previse godina da bi se brojalo. I na prozoru je nespretno nacrtala cvet, a nesretnik je vise licio na apstraktni prikaz svemira. I u svoj svojoj nakaradnosti, njegova lepota je zracila iz nepoznatnih dubina mene samog. Nalazio sam u njemu nju… Njen miris je lutao po sobama, I nalazio put do mene, gde bi me obgrlio I stavljao lance na ruke. I na kraju, ispod jastuka, slika njene porodice. Dovraga, mislio sam da znam za svaku njenu tajnu, ali srce vara kada je najpotrebnije.
Zacuo sam sitne, stidljive korake iza sebe, a zatim I sasvim poznat glas: “Moj princ na belom konju je stigao…”
Htedoh reci da su stigli I princ I konj, ali da ce se zapanjiti kada sazna koja je moja uloga u ovom filmu. Ali cemu sarkazam, gubio sam I ranije, zasto bi ovaj put bio drugaciji.
“Ana… Za pocetak me nemoj prekidati, I dopusti da zavrsim. Nisam razmisljao sta cu ti tacno reci, I dovoljno je tesko, da jos kroz tvoje reci nalazim izlaz.” Evo, ni prvu recenicu nisam zavrsio a vec dah gubim, I gledam pomahnitalo u prokleti pod, I cemu sve ovo…
Stigla je tek da izusti: “Zasto ti je glas tako hladan…”
“Nisi mi pomenula da imas verenika u vojsci. I kako sam cuo, odveli su ga dole za vreme rata, odakle nije mogao da ti se javi i… Znas… Mislim da neko drugi treba da ti prica ovu pricu… On je dole, ceka te. I, nisam ni sanjao da cu ovo reci, ali upoznao sam ga i… Sada shvatam mnogo vise, I po prvi put osecam da znam sta radim…”
Stajala je nemo, nepokretno, a njen pogled je prolazio kroz mene I zavrsavao u dalekim uspomenama. Ako je zivot igra, upravo su se pravila promenila. Nisam je znao celi zivot, ali sam znao uvek sta je prolazilo kroz njenu malu glavicu. Mala bestija je smisljala sta da kaze, a nije znala… Ne, ne krivim je. Zivot se poigrao, I sada ocekuje od mog andjela da spusti gard I odustane... To vec, necu dopustiti da se desi.
Uz osmeh nastavih: “Pa sta cekas, ludo?! Moja ljubav prema tebi je presla granice I moje najludje maste. A jedan vojnik dole mi je pokazao da I to nije dovoljno. Hajde sad, dok nisam krenuo sa nekim duzim, besmislenijim govorom, ti o’trci dole I nadoknadi izgubljeno…”
“Ali…” – Nastavljala je nemocno… Nije bila spremna da se preda, jer volela je dva coveka. Volela dovoljno da nema snage da bira…
Rekoh: “Nema ali… On te dole ceka, a znas da ako me ikad zatrebas bicu tu za tebe.” Znao sam da nije shvatala da je ovo bio laksi put za mene. Nisam hteo biti izmedju njega I nje, nisam mogao biti toliko sebican. A ako me I voli, naci ce put do mene. Nikad necu biti previse daleko od nje…
Izasla je... Nisam je ispratio pogledom, niti osluskivao odlazak njenih koraka. Svaki ispracaj bi me slomio.
Ne, nije se vratila. Prolazile su noci, a sarke na vratima bi cutale. Ulicne svetiljke bi se igrale senkama, I tek ponekad slale jednu od njih na moje prozore da me zavaraju. Nisu ni nagadjale da je moj pogled znao svaki mladez na njenom telu, I da necu odgovoriti na njihove podsmehe. Nakon svega, ne mogu podeliti sa njenom fotografijom ni jednu suzu. Da sam se osecao gubitnikom, nasa ljubav bi izgubila. A mozda to I nije ono sto sam trebao nauciti. Mozda je prokleti portir u pravu. Mozda ovo I nije bila moja bitka…
