11/2/2009
NETAGOVAN, U STVARI TAGOVAN:) 30 ISTINA O MENI - NASTAVAK
11. Kao mali bio sam strašno stidljiv. Samo o mojoj stidljivosti mogao bih knjigu napisati. Naročito sam bio stidljiv kada su devojčice bile u pitanju. (Govorim o periodu dok sam išao u osnovnu školu:)). Bukvalno sam se sakrivao kada bi na primer neka od mojih devojčica-simpatija došla kod mene ili kod moje babe... Kada sam išao na jedan od prvih sastanaka, toliko sam imao tremu da sam umesto na sastanak otišao u fliperanu da igram video igrice. Ja za fliperom, kad ono dolazi ta devojčica sa kojom sam se trebao naći:). Znala je gde ja izlazim. Sve u svemu, uvek su meni devojčice prve prilazile. Ja da pridjem nekoj tada............... šanse nije bilo:))
12. Pošto pomenuh pisanje, pre dosta godina sam odlučio da ću napisati knjigu. Sada je ta ideja narasla i moji motivi takodje, a i teme o kojima ću pisati - namnožile su se.
U šali kažem: "Šteta je da moj genij ne podelim sa ostalim čovečanstvom":).
Dakle, napisaću nešto, samo se razmišljam šta bi čitaocima bilo najzanimljivije.
Tema će vrlo verovatno biti iz mog života, sa promenjenim imenima i stilizovano naravno:).
13. Ajd ovde nešto baksuzno da se setim.....
Evo. Kao mali imao sam, tj. imali smo, velike porodične tragedije. Naša familija je velika. Pokojna baka je rodila 11 dece.
Za samo 3 godine: poginuo mi je jedan stric, umrla mi je sestra od strica koja je trebala da krene u prvi razred, umro je vrlo brzo njen otac- moj stric od tuge izmedju ostalog, nakon toga umrla je iznenada moja tetka.
SVI SU BILI JAKO MLADI - MALO VIŠE OD 40 GODINA, A SESTRICA JE IMALA SAMO 6 GODINICA.
Od tada sam zamrzeo pleh muziku.
Popove nisam dugo mogao da gledam, jer su me asocirali samo na najtužnije i najgore.
Zato valjda sam samo nekoliko puta do sada bio u crkvi, ali sam naravno veliki vernik, pravoslavac i Boga nosim u sebi što se kaže.
Ne guram se u crkvi da bi me drugi videli, već se Bogu pomolim i očitam Oče Naš pred spavanje na primer.
14. Na jednom velikom takmičenju u našoj školi (na Vojvodjanskom nivou u šahu) odbio sam da podignem državnu zastavu dok je hor trebao da peva Hej Sloveni.
Ubedjivali su me, terali, nastavnik pretio, želeli su jer sam bio izuzetan šahista, poznat u mnogim mestima i naravno - najbolji u ekipi..
Nikako.
Da bih definitivno izbegao podizanje zastave, otišao sam u deo škole koji je jako udaljen od mesta ceremonije, i sačekao da se sve završi:)).
15. Ovo je jako bitno da naglasim i totalno sam se iznenadio kada je ovo potvrdjeno prilikom svake moje izrade horoskopa:
ELEM: NE PODNOSIM AUTORITETE NIKAKO.
U vojsci sam namerno izbegavao dužnosti "vatao krivine" da nebih dobio čin - čak ni razvodnika, a kamoli desetara.
Oficira sam hteo da udarim čizmom u lice, falila je sekunda. Srećom, da je njegov nadredjeni video o čemu se radi i proderao se na mene i time sprečio moj sigurni boravak u zatvoru zbog "teškog kršenja vojne discipline".
Gledao sam ga u oči.
Glava mu je bila vrlo blizu moje noge, jer sam bio na kamionu.
Delići sekunde su odlučivali.
U firmama u kojima sam radio, nikako nisam mogao da podnesem da neka budala sa večernjom školom, ili kupljenom diplomom, bude meni nadredjeni.
Meni - vukovcu, djaku generacije, šahisti, matematičaru.... MENI..
Tako da sam jednog dana rekao sam sebi kada sam jednu firmu napustio: " Od danas ćeš biti svoj gazda, pa kako ti bude, tj. kako ti Bog da".
16. Bio sam izuzetno talentovan za matematiku. Bio sam regionalni prvak u dva navrata. No, od matematike me je odvojila jedna od mnogih koincidencija u mom životu.
Naime, došao mi je poziv za pokrajinsko takmičenje u matematici, baš na isti dan kada je bilo i pokrajinsko takmičenje u šahu - pioniri naravno....
Pogadjate, otišao sam na takmičenje u šahu, i nisam se pokajao.
17. Kada već govorim o šahu da kažem na primer i ovo, a ko zna imalo da igra šah znaće šta ovo znači.
Naime, znao sam i po dve nedelje da pamtim partije koje sam igrao za moj šahovski klub, ili ranije kao pionir. Na primer: Ako bih u nedelju odigrao partiju koja je imala oko 50 poteza sa jako teškim protivnikom, i ako je partija trajala u proseku oko 4 sata, ja sam svaki potez te partije znao da ponovim i 14 dana kasnije, sa svim varijantama i podvarijantama koje su mogle da se odigraju a nisu.
18. Ajd kad već sve izgleda kao da se hvalim da kažem još nešto:)
Imam strahovito razvijeno logičko razmišljanje. Sasvim je logično zbog toga da sam bio dobar šahista i matematičar jer je tu logika strahovito bitna da bi bio dobar u tim oblastima. Zahvaljujući logičkom razmišljanju, vrlo često mogu da predvidim stvari i to mi je mnogo pomoglo u životu, a i meni bitnim osobama, ili osobama koje sam na bilo koji način posavetovao.
19. Ja sam levak - levoruk, a pišem desnom rukom. Pokojna majka mi je pričala da me je udarala po ruci kada bih pokušao da pišem levom rukom. Ja se toga ne sećam, jer sam naučio da čitam sa oko 5 godina i latinicu i ćirilicu, a i da pišem sam naučio odmah nakon toga.
Dakle, centar za pisanje mi je na desnoj strani mozga, ali sam ja očito aktivirao neke dodatne centre, jer kada pišeš desnom rukom, moraš na levoj moždanoj hemisferi imati centar za tu radnju.
Nadam se da znate da je centar za pisanje uvek suprotno od ruke kojom pišete:))
Dakle, pišem desnom rukom,ali zato jedem i levom i desnom. Loptu, kamenje sve predmete bacam levom rukom. U rukometu sam bio desni bek... To sve govori.
20. Pošto sam spominjao vojsku da dodam i ovo: Bez gotovo ikakvog povoda razišao sam se sa devojčicom par meseci pre polaska u vojsku. Dakle tada, kada svi žele i hoće da imaju bilo kakvu devojku, jer idu u vojsku i neće nešto imati vremena da drugu traže, ja sam se razišao sa devojkom koja me je strahovito volela, a i ja nju naravno.
Tu je kriva i moja sujeta, jer je razlog za razlaz bio banalan.
Naime. Jednog dana sam igrao fudbal sa drugarima i valjda sam isteglio neku tetivu ili mišić negde u predelu članka. Nisam to osećao jer sam bio vruć, otišli smo u bioskop i počeli su nesnosni bolovi.
Ostavio sam drugare i izašao napolje jedva hodajući. Seo sam na klupu u park, bolovi su postali nesnosni toliko da na nogu bukvalno nisam mogao da stanem.
I u tom mom stanju odjednom se pojavi ONA, sa osmehom na licu.
Došla je do mene sigurno radosna, a meni nije bilo nidočega. Razmenili smo nekoliko rečenica, jer više nismo ni mogli zbog toga što sam joj jednog momenta rekao: IDI KUĆI.
Bilo joj je žao, a ja koliko se sećam nisam joj ni rekao kakve bolove imam.
NIKADA VIŠE ONA I JA NISMO NI REČ RAZMENILI...
Video sam je kada sam došao iz vojske.
Zbog nekog mog jebenog ponosa, nisam hteo prvi da joj se javim. Ona je čekala da joj ja prvi nešto kažem.
Čekala je ona. Čekao sam ja...... Na tome je ostalo.
Koliko sam čuo - udala se, ima decu, i više ništa ne znam o njoj.
Dan danas mi je žao što sam bio takav i što joj nisam rekao o čemu se radi, ili posle prišao i obnovio vezu.
Whatever.
Tako je bilo sudjeno...
Nastavak istina o meni u sledećem broju:)))
