Dolazio je svako jutro, visok, sivoplavih očiju, smedje kose sa nestašnim čuperkom, prosede bradice, boli glava. Skinuo bi jaknu, ja bih ga uhvatila za ruku.... i ... izmerila mu pritisak.kad je pritisak visok, on kaže to je zbog mene, a kad je nizak, ja sam prava isceljiteljica. I tako svaki dan.

Sve bi bilo dobro, da se ne sretosmo uu Maxi-u. Ja se nsmešila od uva do uva, a on, prostak jedan, okrete glavu. Mogla sam da ga zadavim. Sutrdan, kao da ništa nije bilo, evo njega

-Hoćemo li komšinice?

Htela sam da mu kažem, komšinica ti sela na glavu,ali onako ljuta kao puška samo sevam. Stegoh mu ručetinu kajšom iz sve snage, kao slučajno nagazih ga žestoko

-Nešto smo ljuti danas?

Bezobraština jedna, kako se samo usudjuje, a na licu mi uvredjena maska. Došlo mi da ga šutnem, ali ne izdržah

-A jučer?

-Šta jučer?

-Niste me pozdravili u Maxi-u.

-Nisam vas video.

-Da, da, ja sam sićušna, pa se sakrila izmedju mleka i jogurta.

Ode prostačina, ni zdravo mi nije rekao. Gde ja živim!

Sutradan, evo ga opet. Nosi nelo cveće, sigurno pošao na groblje.

-Hoćemo li komšinice?

Oči mu nekako hladne, sigurno se i on naljutio, nema ni one smejalice na obrazima. Ja uzela aparat, samo da ga se što pre rešim. Pritisak normalan. Hm...ipak mi je bilo milo.

-Ovo je za vas, komšinice. Pruži mi ono cveće

-Hvala, a najradje bi mu ga tresnula o glavu.

U tom se otvoriše vrata, kad on ulazi.Gledam oog na stolici, pa onog na vratima što se smeška sa rumicama na obrazima.

Ovaj sa cvećem je jedan brat, a onaj sa rupiama drugi. Počeh da se smejem, da sakrijem koliko mi je neugodno. Smeju se i oni. Ispadoše fini, a ja...