Molim medecinske sestre, ako ih ima, da ne čitaju ovaj post.

Inekcija…

Kolja me, svojim postom,  potsetila na jedan dogadjaj.

Zima.

Hladna kao ova.

Sve poledilo. Ne možeš ići ulicom.

Komšija zvoni na vrata.

-Anam, ti si učila da daješ inekcije?

-Pa... jesam...

-Nešto bih te zamolio, da ne idem čak na VMA, da li bi mi ti dala?

I šta sad da kažem? Pristanem ja. Muka me uhvatila. Znam ima neki kvadrat, da li u njega treba da dam, ili njega treba da izbegavam??? Što li sam žmurila kad su svi ubadali one igle???

Skidoh osmeh sa lica, a komšija skide gaće.

Gledam, gledam, gde da ga bocnem???

On viče

-Požuri, sav sam se ukrutio... od zime. Laže, baš sam proverila. Nije se ništa ukrutilo.

I sad ja opet zažmurim, i ubodem.

Tvrdo, neće unutra. Ja ti gurnem jače. Jok, neće. Da nema tu neka koska? Nema, učili smo da nema, ali ovaj komšija je sav nekako čudan.

Guram ja guram, sva se oznojila... a bome i on...

I setim se... vrdnem malo desno, pa onda ponovo guram, pa opet vrdnem... onako kao da štepam na mašini... jedva ugurah iglu i frrrr štrcnuh onaj lek. On  se zanese, samo što ne pade u nesvest.

Muška kukavica!

Posle mi objasnili... to što sam ga štepala mogla sam da mu proštepam i živac... a tečnost se polako gura, manje boli...

Čudno, nije više dolazio, a imao je još pet da primi.