Kako jedna rec, taj jedan odredjeni ton , boja glasa...  moze da me gane , u toj meri da se u svojim mislima zarobim toliko dugo da za mene nepostoji niko vise sem njih......

Mislim, da li sam dobro postupila, odreogovala, presudila....zasto sam cutala?

Mrzim sebe kada zelim da konflikt ili nerazumevanje utisam cutnjom ili samo jednim pogledom punim pitanja ZASTO.

Nije to cutanje, zbog inferiornosti ili ne moci vec jednostavno, mozda ravnodusnosti. Kada ti dodje dosta svega, celodnevnog analiziranja opaski,  brecanja i nervoze,  a i napora da sve razumes i da imas lepu rec za sve, osetis se u nekom trenutku ugrozenom i stavis gard, zid ili kako god.

Mrzim ovaj osecaj......sedim za racunarom lupam gluposti i nepovezane misli, slusam muziku, dok neko tamo ,,mozda,, krivac za sve, opusteno lezi i gleda tv.

Ali zna on da sam ja jaca, zato i cuti.

Koja glupost suprotnih polova i ne sposobnost komunikacije!