...Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu. Kuda ću? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam,gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad? Il je već bilo? Trebao korak? Možda je sasvim do mene došla. Al' ja, u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući-prošla. Ne znam. Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoišli. Da,mora da je tako.... ________________________________________ ...Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas. Tvoje ruke bele kao samoća. Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. Tvoj malo šuštavi glas. Sa nosom dečačkim prilepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara, i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas, putujem, evo, putujem da natrpam u glavu još neslućene predele, da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu, da se vrtim kao lišće, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje lice.... ________________________________________

Stavis li tezak teret na pleca, hodaces posrcuci celo jutro. Ako ga odbacis, odleprsaces stopalima. Isto je tako i sa tezinom saznavanja. Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala dok je, nosena vetrom, slusala kinesku poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lisce u svilu«. Pa evo, rekose oni, mi svakog trena mozemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo. Kako objasniti prolecnim paucima da nije vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom svoga tkanja? Vazna je upotreba nti. Jos nisam nosio kosulju od paukove svile. Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima, a zaborave traze u vecem i zajednickom. I verujem Francuzima. List je cak iz Normandije. Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve". Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto postoji ponasanje coveka, sine moj, tako postoji i ponasanje njegovih misli. Rado bih nesto dodao Aristotelu. Recimo da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudroscu, a ne naukom". I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je potrebna i takva razglednica: »Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnoscu". Kjerkegor kaze: »Nema nikakvog Ovde i Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde«. A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je ispod toga nesto potpuno suprotno. Obojica su u pravu. Ovako kaze Bak: »Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora, savladavsi ih, mi bismo upropastili nase druzenje. Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde. Savladamo li vreme, ostaje samo Sada. I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica na tom cudesnom putu izmedju Sada i Ovde ipak ponekad sretati?" Sad shvatas, sine moj, da cu morati da ti objasnim neke stvari.

...Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni reč o ljubavi. Neko u ovoj sobi više ne može da spava, neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti i gleda kako mesec putuje, preko pokislih gradskih krovova za pticama. Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni reč o ljubavi....