slušajući huk vode okeana koji je naš brod pravio, ploveći do odredišta negde na mapi sveta.
Mnogo puta u nekoj od pauza između obaveza proveo bi netrmice gledajući kroz njega nepregledno prostranstvo horizonta pučine plave. Uvek misleći na neke drage ljude koji su tako nedostajali, neke sasvim obične stvari koje su isto tako nedostajale i sve se to samo može doživeti nekakvim odvojenim životom, neko bi to nazvao nostalgijom.
Međutim to isto more bilo je ponekad i lekovito, na momente je ono uspešno uspevalo da sve te želje, sve te nostalgije potopi, i tako se živi nostalgičnim životom mornara, koji ljubavlju prema moru, mora da potapa sve one druge želje koje ponekad isplivaju na površinu, pa često i pokvare raspoloženje.
Na svašta pa i na tu muku i nostalgiju se čovek navikne, pre ili kasnije pređe mu u neku vrstu navike, imunitet neke vrste!!! 
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (9) | Pošalji komentar
evo me! Vidiš da nisam nikamo otišla