Naravno, nije tako lako biti uvek sam. Kada nemas kome da se pozalis, da ga pitas za savet. Kada nemas nikoga da te utesi. Kada nemas nijednog prijatelja da ti iskreno kaze "ne brini, tu sam za tebe." Otkad znam za sebe, osim porodice, uvek sam imala prijatelje koji su se druzili sa mnom iz koristi. Bar u osnovnoj. Mozda je arogantno i narcisioidno reci za sebe da se drugi druze sa tobom samo iz koristi. Mislim, ne kazem da sam ja najbolja ili tako nesto, zapravo ne smatram da sam najbolja, savrsena i tako dalje. Ali uopste. Svi imamo mane, zar ne? Ja licno mislim da imam dosta mana. Nisam toliko komunikativna, ne volim drustvo, licemer sam recicete, ne nisam. Priznajem ja zudim za iskrenim prijateljstvom, drustvom, ali ne sad za masom ljudi da mi se svi klanjaju. Samo jedan prijatelj bi mi bio dovoljan. U srednjoj mi je u pocetku bilo lepo, sa svima sam se ekstra slagala, bar na pocetku, krenule su ocene, ja sam se malo povukla, obracala sam vise paznju na ucenje, ali opet sam se super druzila. A onda... bilo mi je sve gore i gore. Znate, nije lako kada su svi protiv tebe, a nema nikoga da stane na tvoju stranu uprkos svemu sto ucinis za njega. Mozda takvo razmisljanje ima neke veze sa tim sta mi se skoro izdesavalo. Nije lako trpeti uvrede i podsmehe na svoj racun, narocito ako ne diras nikoga, a taj neko provocira tebe. Tesko je. Inace kad se osetim ugrozenom, burno reagujem, branim se, mozda je to greska? Ali sve je to rezultat ne razumevanja. Volim i hocu da pomognem. Uvek. Nisam zlopamtilo, nikome ikada nisam zelela zlo, ne mrzim nikoga. A opet, morala su da mi se dogadjaju lose stvari. Sve je pocelo skoro, pre mozda skoro godinu. Nije lepo kad se neko igra sa tvojim osecanjima. Verujte mi, znam iz iskustva. Cim i dalje pricam na tu temu, znaci da me jos boli. Znate imati 15-16 godina, biti zaljubljen u nekoga, ili simpatisati nekoga, a da vam drugi smeste takvu podjebanciju da cete je pamtiti celog zivota, moze ostaviti oziljke. Trajne oziljke. Izvinjavam se na psovki, ali mislim da prilici situaciji. Nije se nista dogodilo strasno, kao sto ima sto smeste nekome da se smuva sa nekim pa ga posle zezaju i zezaju i zezaju. Izbegla sam to, nisam se smuvala, nisam se ni poljubila, ma nisam ni pricala sa tom osobom vise od 3 reci, ali opet po meni i za moje shvatanje, cela ta situacija mi je groteskna i odvratna, osecam se povredjenom, a nemam razloga, tuzna sam, depresivna. Milim, ipak je danas najvaznije ko ce kome smestiti zar ne? -.-' Da. Nazalost.
Ne izlazim, ne pijem, ne pusim, ne drogiram se, fino sam dete, marljivo, vredno. Ne svadjam se, ne protivurecim starijima, profesorima itd. Jel to moja greska? Da li je greska biti ono sto jesi? Da li moram biti totalni kreten, koji ide po splavovima, klubovima, opija se, drogira itd da bih bila prihvacena u to nazovi drustvo? Ne, ne zelim. Makar zauvek bila sama. Bez ijednog prijatelja, necu to raditi. Necu se povinovati danasnjim kriterijumima. Nikada. Tesko ce mi biti, priznajem, ali polako se privikavam.
)) 
doduse pisem ozbiljnije i konfuzno moze se reci 
bice veseliji postovi, obecavam 
