Nema naslova, nestao je...
7.3.2013
Ima dana kada ti sve ide od ruke, a nekada, nekada jednostavno ti nista ne ide od ruke. Bilo da je u pitanju posao, zdravlje, pa cak i ljubav? Ne... ne zelim da zvucim kao horoskop...
Da pocnem ispocetka...
Da li ste ikada pomislili da... um, izgubih misao... Da liii.... ugh, ne... Ne, ne. Samo momenat. Ne mogu da mislim. Pa da, eto to. Da li vam se ikada dogodilo da Vam mozak stane? Zabaguje, ne znate vise sta da mislite. Odnosno ne znate o cemu ili o kome da mislite... U poslednje vreme mi se to cesto desava. Da li je to zbog toga sto sad kada nemam nista da ucim, trenutno (inace ucim tek onda kada mi se nakupi po 5-6 lekcija iz 10 predmeta... kampanjac sam :D), mozak mi je stao? Ili mozda je trenutno u off modu, jer je sprzen od prevelike doze muzike i mastanja? Hmm, iskreno? Nemam pojma. Dogadja se to. Zar ne?
Inace... da se vratim na temu... nema naslova, lepo kazem, NESTAO JE, IZGUBIO se... Zapravo nemam ideje kako da nazovem ovako glup post... -.- Glup post -> GLUPOST. Hmm, nije lose. SAZIMANJE SUGLASNIKA. HEHEHE :D Isplatilo se ucenje gramatike srpskog jezika. ^^ :D Ali ne, ipak nema naslova :D nece ga biti, nikad vise...
Danas sam dosla do izvanrednog otkrica, to je bilo nesto tipa "AHA MOMENAT". Shvatila sam, da su ljudi povrsni. Veoma povrsni. Zapravo, celo danasnje drustvo je veoma povrsno. Znate, sude o drugim ljudima na osnovu izgleda, na osnovu stava, ponasanja u nekom odredjenom trenutku... Ljudi danas su zli. Samo gledaju kako da napakoste nekome, uopste ne obracaju paznju na to kako se oseca taj neko koga povredjuju.  Zapitajte se, da li ste Vi ikada povredili nekoga na bilo kakav nacin? Da li je Vas ikada iko povredio na bilo koji nacin? Zapitajte se, kako se osecao taj koga ste Vi povredili i zapitajte se da li je taj, ko Vas je povredio ikada shvatio da li Vas je i koliko uopste povredio...
Eto vidite. Ako ste uopste uspeli da shvatite moju poentu, a verovatno niste... Dogadja se to, da me ljudi pogresno shvate... Mozda me i Vi pogresno shvatate, po prethodnim postovima, a mozda cak i po ovom mozete zakljuciti samo da sam povucena, razocarana, tuzna osoba... :P ali Boze moj... to je samo bio jedan period u mome zivotu. I znate sta? Dobro je da se zavrsio! :) ♥
Objavio nikobitan u 15:59 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Sutra. 14.02. TELL ME WHAT YOU THINK :)
13.2.2013
Sutra je 14.02., HUREEEY! :P famozni Dan Zaljubljenih, dan Sv Valentina itd :P Blah. 
Svi su  "hepi" ... -.- fzn salju jedni drugima poljupce, pisamca ukrasena srculencima itd, itd... Ali pitam se, sta da radimo mi, koji smo se razocarali u tu nzv "Ljubav". Moto  -> LJUBAV? JEL SE TO JEDE? <- i tako neki fzn tih tipova osoba, sta MI DA RADIMO? A?? 
Imati 16 godina, razocarati se u ljubav. Da, da... Sad mislite, sta ova mala balavica tu lupeta... tek treba da sazna sta je ljubav... -.-
Da. da. Potraga jos uvek traje. Naravno, meni se svidja ista osoba vec skoro godinu dana, osoba koju ne poznajem toliko, a uspela je da me povredi... da me izludi, jel te? Ah, ne. pogresno se izrazavam... Nije me izludela, barem ne nacisto :P Razocarala me ako se to moze tako nazvati... aham. -.- ... misliiiim.... mislim ja na njega... ono svaki dan pomislim po jednom bar na njega... ponekad nmg da prestanem... sta radi, kako je... i tako nekakva glupa pitanja :P ... Cak sam se razmisljala i da mu posaljem pisamce za Dan Zaljubljenih... Ima neka kutija u sk... itd... msm ... cista glupost ako mene pitate... sve je to lepo, ali ima zlih osoba koje na taj nacin mogu da se poigraju sa nekim i njegovim osecanjima... 
Pfff.... Ne volim 14.02., em cetvrtak, em nemam s kim da provedem dan -.- .... Mislim da provedem onako kako bi trebalo...? Omg. E sad nisam mogla da lupim vecu glupost, zar ne? 
I eto opet samo ja. Tinejdzerka. Smaram ovdasnju populaciju na blogoye.net ... Aha. 
Ali zanima me, sta Vi mislite o 14.02. ? :)
Objavio nikobitan u 21:28 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar


Filozof
4.2.2013
Onaj trenutak kada Bog odluci da se smiluje i da ti ispuni zelju, uvek odluci da ti je ispuni u najgorem mogucem trenutku. Da li Vam se ikada dogodilo da stvarno zeljno iscekujete da vidite neku osobu, danima mislite na nju, gde li je, sta li radi, nadate se, a onda se ta osoba pojavi u najgorem mogucem trenutku?
Hmm, da. Meni se upravo to dogodilo. I trenutak nije mogao da bude gori........ -.-'
Objavio nikobitan u 12:57 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (7) | Pošalji komentar


Opet.
2.2.2013
I opet tugujem, osvrcem se, posmatram ovaj svet oko sebe. Cudim se. Pitam se. Dokle vise? 
"Al' zlo je, majko, biti medj' njima:
pod ruku s zlobom pakost putuje,
s njima se zavist bratski rukuje,
a laz se uvek onde nahodi
gde ih po svetu podlost provodi;
laska ih dvori, izdajstvo sluzi,
a nevera se sa njima druzi!...
I MAJKO, MAJKO, SVET JE PAKOSTAN,
ZIVOT JE, MAJKO, VRLO ZALOSTAN!...."
- Djura Jaksic
Slazem se sa Djurom... I on je donekle bio kao ja... Mogu da se poistovetim sa njim, jer bas kao i sto on nije nesto bio prihvacen, tako isto i ja nisam prihvacena... 
Njega nisu prihvatali, ali zbog cega? Bio je drugaciji. Bio je ono sto oni nikada ne mogu da budu. Razlikovao se od njih. Bio je jedinstven. Bio je BOLJI OD NJIH.
Zato ne treba pokleknuti danasnjim pritiscima drustva. Treba se boriti. Uvek. Zauvek. Nikada ne odustati! 
Slazem se, "zivot je, majko, vrlo zalostan!..." .
Objavio nikobitan u 10:57 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar


Danasnje drustvo. Tuga.
31.1.2013
Najteze mi pada to sto polako shvatam da ni na koga ne mozes da se oslonis. Nikome ne mozes da verujes. Nije lako. Sve tajne, svu tugu i bol cuvati u sebi, nemati kome da se ispovedis, pitati ga za savet. Naravno, tu je porodica, ali nije isto... Porodica ne moze zameniti prijatelje...
Danasnje drustvo je cista glupost. Sve se svodi na to da ako pravis sranja onda si kul i popularan, a ako si vredan, pazljiv i marljiv, onda si nista drugo nego budala. 
Vrednosti su se izmenile. Svet je postao izopacen. Namecu nam se ideali, koji su zapravo veoma pogresni. 
A sta se dogodilo zapravo sa onim finim, uctivim ljudima koji smo nekada bili? Nestali su? 
Ili mozda... nikada nisu ni postojali....?
Treba staviti prst na glavu i zapitati se... pitati danasnje drustvo... 
Kada smo postali ovakvi? Zasto?
Objavio nikobitan u 10:47 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar


Nije lako, ali uopste... tuzno je to.
29.1.2013
Tesko je biti tinejdzer.  Veoma tesko. Ali zapravo, pitanje je, da li je to tolikoo tesko? 
Mislim, mi tinejdzerii... ne moramo da radimo, da se brinemo o deci o placenim i neplacenim racunima, i tako tim, bitnim stvarima za odrasle. Sta Vi mislite? Da li mi tinejdzeri previse, kako da kazem "kukamo", a zapravo nemamo potrebe za to? Iskreno, kao tinejdzer, mislim da DA. Danas je postalo normalno da se mi "paraziti" - zivimo na tudji racun, previse bunimo, ne cenimo ono sto imamo. Bas pre neki dan idem ulicom, i vidim djaka prvaka, osnovno skola naravno, mala devojcica, sitna, bas mala, kao da ima 5 umesto 7 godina, prica preko najnovijeg iPhona sa nekim, "znaaam, da li je moguce da je to rekla?? ma ona je skroooooz nenormalnaaa!!! U je****, zezas me? ha ha"... -.- ozbiljno? ... -.- "zezas me? uuu, je****?" -.- kuda ide ovaj svet, kada dete od 6-7 godina, koje jos uvek ne zna ni dobro da cita, zna da tako razgovara sa nekim. iskreno, jos samo joj fali jedna lopata da natrpa puder, koji ce verovatno nositi za godinu, dve. Alooo deteee, osvesti se! Imas 6-7 godina, uzivaj, raduj se, smej se! BUDI DETE! Ima vremena kada ces da se foliras, da se pravis odrasla. Ostavi to izigravanje odrasle osobe kad budes, ono kao ODRASLA? 
Stvarno, deca danas, a i ljudi uopste. 
Imam 16 godina, zalim sto nemam manje, jer kako godine prolaze obaveza je sve vise. 
A ti devojcice, sto jedva cekas da odrastes, shvati, kajaces se zbog svega KAD-TAD. A do tad, slobodno idi kampuj ispred neke prodavnice sminke, ne daj Bozee da ti slucajno ne izadje neka bora na celu... -.- 
Uzas. Patnja. Tuga. Zalost. Drustvo u kojem zivimo danas. Jadno.
A da Vam ne pricam o tome koliko smatram da su takvom ponasanju najvise doprineli TV i modni casopisi, pogodovo emisije tipa "Lea Kis" - bolje je MISX. "Ja to tako", "Grand" i tako dalje. A jos gori su roditelji koji dopustaju deci da gledaju to, a kamoli ovako da se ponasaju, jer realno, danas 90% roditelja BOLI UVO sta mu radi dete, jer je prezauzeto time sto se bori da zaradi novac, da bi tom istom detetu moglo da priusti novi iPhone, Laptop ili tako neki straaaaavaaaaaaaa phone, preko kojeg ce moci dete da se dodatno iskvari. -.- Tuga.
Objavio nikobitan u 09:19 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar


Dosadnoo...? ^.-
27.1.2013
Da li Vam se ikada dogodilo, da Vam je ono, bas bas dosadno, a da zapravo imate toliko obaveza da ne znate odakle da krenete? 
Sutra je ponedeljak, ne volim ponedeljak... Rekla sam Vam vec... Ali zapravo, nije bitno sta ja volim ili ne, zar ne? Recite mi, sta Vi radite kada imate obaveze, a mrzi Vas da ista radite? 
Ja se na primer, trudim da ne mislim na to koliko imam da ucim, jer meni je skola trenutno najveca obaveza. :D Nije toliko tesko odlutati mislima bilo gde, u zemlju dembeliju, dnevnu sobu pored TVa, pa i frizider je dobra solucija, pogotovo kada moram da ucim neki predmet koji ne volim preteranoo... :P ... bolje reci, uopste ne volim. -.- organski ne podnosim. -.- ali dosta o tome, kao sto rekoh, cak mi je lakse da sada ovde gubim vreme, nego da idem da ucim, imam jos vremena, i to dosta, mogu knjigu celu da naucim. Ali neka, meni ovo bas bas odgovara! :D
Objavio nikobitan u 21:13 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar


7 dana u nedelji
26.1.2013
PONEDELJAK
za dva dana je ponedeljak, ne znam da li da se radujem ili da placem. 
Razlozi za plakanje: celo moje odeljenje je retardirano, sve debil do debila koji gleda kako ce nekoga da satre, da mu smesti, nabije noz u ledja... bukvalno celog dana cu biti u skoli, sa njima 0.0 profesori pitaju, ne treba ni da napomenem da ponedeljkom mi je najgori raspored, sve sami predmeti koje organski ne podnosim. a jos moram da ih ucim. -.- mrzim ponedeljak, 1. radni dan u nedelji. propusticu seriju uvece, jer cu stici kuci oko 21h, u najboljem slucaju.
Razlozi za radovanje: cudno, ne mogu nicega da se setim. 0.o

ostali dani uopsteno misljenje:
UTORAK
najgori dan u nedelji. mrzim ga takodje zbog toga sto utorkom imam fizicko, kao da mi je jedini cilj u zivotu da postanem vrhunska sportistkinja. -.- aha. kako da ne.
SREDA
omiljeni dan u nedelji, sreda, moj srecni dan. :)
CETVRTAK
UAAAAA, UAAAA. MRZIM TE. UMRIIII. -.-
PETAK
jos jedan od boljih dana, da li zato sto je zadnji dan skole, pa necu morati da vidjam retarde ili inace. oba mislim. :)
SUBOTA & NEDELJA
najomiljeniji dani u nedelji, nema nicega lepseg, nego odmoriti se za vreme vikenda ^^ pogotovo ako imate super kolekciju filmova, a uz to jos neki slatkis za grickanje. volim subotu i nedelju.

kad smo vec kod dana u nedelji, koje dane Vi volite? zasto DA, a zasto NE? :)
Objavio nikobitan u 21:46 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar


Opet samo ja!
26.1.2013
Rekli su mi na proslom postu, preko komentara, da ne zvucim kao da imam 16 godina, istina je to, i ne zvucim, zapravo, ozbiljnija sam od mojih vrsnjaka i vrsnjakinja, i to dostaaa. Da, mogla sam da kazem svoje ime, ali necu, zasto bih? Rekla sam godine, jer smatram da je to neophodno znati, ime, manje vise nije bitno. 
Ne kazem da nisam vesela, jesam, ali u poslednje vreme... ne znam. Kao mladja sam bila optimista, vesela, uvek nasmejana. A sada... sada nisam vise takva, postala sam povucena... Dosta osoba me je povredilo, mozda je to razlog? Zaljubljena sam bila, sada trenutnoo... ne znam da opisem taj osecaj kad vidim doticnog, da li je to strah, gadjenje, bes, razmisljam jos uvek sta je u pitanju. Tesko je odluciti. Na pocetku mi je sve bilo takoo lepo, kada ga vidim, krenem da se smesim kao retard, srce mi ubrzano kuca, puls raste, ne mogu da govorim kako treba... *.*
Najvise mi smeta to, sto su me onda izdale osobe kojima sam najvise verovala. Znate vec, poverite se nekome nesto, ocekujete da vas ta osoba nece izdati, a onda jednog dana shvatite da se napravili jednu veliku gresku, koju cete pamtiti zauvek.
Imam 16 godina, nikada nisam imala decka, nikada se nisam poljubila, jedan zamalo da me poljubi pred svima, kazem zamalo, zato sto je to ta katastrofa koja me je strefila. Da, da. KATASTROFA. -.-' Verujes drugarici, poveris joj se , a ona svima razglasi pa i onome sto ti se svidja. Onda krecu konflikti, prvo unutrasnji, pa spoljasnji, sa svima. Jos kad si tupav pa mislis da je taj neko ozbiljan, a da te nece ismejati, citaj pazljivo, pred skoro 1/2 nasih vrsnjaka, a ucenika nase skole. Da posle ni - ej, izvini. nece da ti kaze. Komplikovano je sve. Jednostavno je previseee komplikovano.
Svaka knjiga koju sam citala u kome se opisuju ljubavni problemi tinejdzera uglavnom su bile ovog sadrzaja, devojci se svidja neki lik, on je ne primecuje, onda je primeti, tu se dogadjaju jos svakorazna sranja, da na kraju shvate da su stvoreni jedno za drugo, bla bla bla truc. Ohh, divno, bas romanticno. Blah. LAAAAZ. Ne ide to tako. Bar ne u realnosti. Ali ko pominje realnost, ajde svi lepo da mastamo! Urrrraaa napred MASTA. :D :P Uglavnom, da se vratim tamo gde sam stala.
Komplikovano. Da, komplikovano je. Sve je tako zamrseno i iskomplikovano da je to tako strasnoo. -.- Kao sto rekoh, u poslednje vreme me stalno neko razocara. :( Drugarice, drugovi, haha drugovi, oni ne bas, ne druzim se toliko sa decacima, mozda je to razlog sto ne razumem taj njihov izopaceni um i njihovo ponasanje, reakcije itd. 
Kao sto rekoh, sve je pocelo tako lepo, bas kao u tim romanima, devojci se svidja decko, on je ne primecuje. Samo sto u mom slucaju, poveriti se nekome UOPSTE NIJE DOBRA IDEJA. Lose je kada drugi znaju sta osecas, iskoristice to. Poverila sam se drugarici, previse sam verovala, a ona je to iskoristila da me povredi. Probali su nesto tipa opklade, za koju nisam ni znala, ja sam mislila da je taj decko ozbiljan, ali izgleda da mu uopste nije bilo ni stalo. Nije mi se izvinio, pa cak ni sad. Kada ga sretnem, trudim se da ga ne primecujem. Ignorisem ga. Ta "drugarica" tvrdi da nije kriva, da mi je neko drugi smestio. Ali ne znam da li se to samo meni desava, ali moja intuicija je u 99.99% slucaja uvek u pravu, mislim kada god mi neko kaze ma kakviii tripujes, kad tad se dokaze da sam bila u pravu, da nisam utripovala.
Ceo moj zivot do sada mi dodje kao neki roman, ali nije bilo nekog dogadjaja da se moze reci "srecan kraj", to je dobro zar ne? Jer ipak, ako nije dobro, to znaci da nije jos uvek kraj... :)
Objavio nikobitan u 14:06 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Zdravo!
25.1.2013
Zdravo svima, nije bitno kako se zovem, ni koliko godina imam, zar ne? Meni bar nije. Npr kada upoznam neku osobu, istina je, zapamtim joj ime, ali vise volim da pamtim neku osobu po ponasanju, po stavu, po njenom misljenju. Imam 16 godina, druga sam godina srednje skole, nije bitno koje. Otvorila sam blog zato sto nemam gde da istrosim ovo malo slobodnog vremena, nego pored ekrana koji zraci, i to dosta, verujte mi. Ali ni to nije razlog. Nemam puno prijatelja. Zapravo imam. Ali nisu to bas iskreni prijatelji. Znate, danas ne postoji prijateljstva koja su iskrena, uglavnom se sve svodi na to koliko nekome trebas, a ne na to kakav si zapravo. Na moju srecu nadam se da postoji mali % osoba koje nisu takve, povrsne. Da su te osobe kao i ja, nazovi normalne za moje shvatanje, a nenormalne za shvatanje danasnjeg doba. 
Naravno, nije tako lako biti uvek sam. Kada nemas kome da se pozalis, da ga pitas za savet. Kada nemas nikoga da te utesi. Kada nemas nijednog prijatelja da ti iskreno kaze "ne brini, tu sam za tebe." Otkad znam za sebe, osim porodice, uvek sam imala prijatelje koji su se druzili sa mnom iz koristi. Bar u osnovnoj. Mozda je arogantno i narcisioidno reci za sebe da se drugi druze sa tobom samo iz koristi. Mislim, ne kazem da sam ja najbolja ili tako nesto, zapravo ne smatram da sam najbolja, savrsena i tako dalje. Ali uopste. Svi imamo mane, zar ne? Ja licno mislim da imam dosta mana. Nisam toliko komunikativna, ne volim drustvo, licemer sam recicete, ne nisam. Priznajem ja zudim za iskrenim prijateljstvom, drustvom, ali ne sad za masom ljudi da mi se svi klanjaju. Samo jedan prijatelj bi mi bio dovoljan. U srednjoj mi je u pocetku bilo lepo, sa svima sam se ekstra slagala, bar na pocetku, krenule su ocene, ja sam se malo povukla, obracala sam vise paznju na ucenje, ali opet sam se super druzila. A onda... bilo mi je sve gore i gore. Znate, nije lako kada su svi protiv tebe, a nema nikoga da stane na tvoju stranu uprkos svemu sto ucinis za njega. Mozda takvo razmisljanje ima neke veze sa tim sta mi se skoro izdesavalo. Nije lako trpeti uvrede i podsmehe na svoj racun, narocito ako ne diras nikoga, a taj neko provocira tebe. Tesko je. Inace kad se osetim ugrozenom, burno reagujem, branim se, mozda je to greska? Ali sve je to rezultat ne razumevanja. Volim i hocu da pomognem. Uvek. Nisam zlopamtilo, nikome ikada nisam zelela zlo, ne mrzim nikoga. A opet, morala su da mi se dogadjaju lose stvari. Sve je pocelo skoro, pre mozda skoro godinu. Nije lepo kad se neko igra sa tvojim osecanjima. Verujte mi, znam iz iskustva. Cim i dalje pricam na tu temu, znaci da me jos boli. Znate imati 15-16 godina, biti zaljubljen u nekoga, ili simpatisati nekoga, a da vam drugi smeste takvu podjebanciju da cete je pamtiti celog zivota, moze ostaviti oziljke. Trajne oziljke. Izvinjavam se na psovki, ali mislim da prilici situaciji. Nije se nista dogodilo strasno, kao sto ima sto smeste nekome da se smuva sa nekim pa ga posle zezaju i zezaju i zezaju. Izbegla sam to, nisam se smuvala, nisam se ni poljubila, ma nisam ni pricala sa tom osobom vise od 3 reci, ali opet po meni i za moje shvatanje, cela ta situacija mi je groteskna i odvratna, osecam se povredjenom, a nemam razloga, tuzna sam, depresivna. Milim, ipak je danas najvaznije ko ce kome smestiti zar ne? -.-' Da. Nazalost. 
Ne izlazim, ne pijem, ne pusim, ne drogiram se, fino sam dete, marljivo, vredno. Ne svadjam se, ne protivurecim starijima, profesorima itd. Jel to moja greska? Da li je greska biti ono sto jesi? Da li moram biti totalni kreten, koji ide po splavovima, klubovima, opija se, drogira itd da bih bila prihvacena u to nazovi drustvo? Ne, ne zelim. Makar zauvek bila sama. Bez ijednog prijatelja, necu to raditi. Necu se povinovati danasnjim kriterijumima. Nikada. Tesko ce mi biti, priznajem, ali polako se privikavam.
Objavio nikobitan u 15:38 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (9) | Pošalji komentar