Шта се мува кроз главу жени са дететом у рукама док жури уз степенице Дома здравља? Баш хоћеш да знаш? Пре тога, схватила сам да на све што се тиче нарушеног здравља мог детета реагујем спазмом душе, срца и лица. Гримасом која каже - ништа. Није ми ништа. Не осећам ништа.

Није то ништа страшно. Прехлада која се закомпликовала у смислу да су му бронхије пуне шлајмарице и да кашље. И кашље. И кашље. И повраћа. Смршао је. Издужио. Блед је. Спава већим делом дана и ноћи. Мање прича, мање се смеје. Све је то нормално, говорим себи, а говоре ми и други. Сви. Идемо на инхалацију свако поподне. 

Међутим јуче је др Триша дошао у кућну посету. Послушао га и није ми се допао израз на лицу - "облачи га, мора на инхалацију ОДМАХ!" И онда у мени спазам. Механички га облачим, механички га узимам у руке, механички окрећем бројеве телефона. Поред мене пролазе улице, светла, куће, зграде, људи, вече. Вук мирно седи у мом крилу и крчи. Као погрешно наштелован радио. А ја примам ту фреквенцију од које ми се диже коса на глави.

И онда, вриштање и отимање. Удишем и ја оно што удише и он, вриштим и ја колико и он. И моје срце се отима колико и он. Плачемо заједно. Оно што ми се мува кроз главу у тренутку када прима своју прву ињекцију је - није то ништа, то није ништа, то је само мала ињекција, не паничи, не будали, не буди кретен, ајде мајка, ако неко треба да буде јак сада то си ти!

А кад сам га спустила у кревет, пошто ми је заспао на рукама још у ауту, изморен отимањем, плакањем и вриштањем улетела сам у купатила и - повратила. После пола сата опет. Добро је. Нема више спазма. Прорадила сам. А Вук продисао.

Јутрос уз кафу објашњавам Ћућастом како функционишем док он на малим папирима црвеним фломастером исписује речи подршке и црта мале смајлије. Звезде и цветиће. Па их приближава камери. Као да ми их утискује у срце.