powered by SweetIM

Идаље сам под јаким утиском развода моје другарице. Неко је једном рекао у некој емисији да су људи јако себична створења, и да увек гледају себе. То се, као зове, опстанак. Када неко њима драг умре, из онога што говоре може се закључити да се више брину како ће они живети даље без преминулог. Има истине? Могуће...
Ових дана много размишљам о себи. Нисам то одавно радила, све нешто на брзину радим, а и Вук ми "одузима" пуно времена, па не стижем. Ова бомба коју ми је у рано недељно пре подне сервирала моја другарица, подстакла ме да размишљам о последњих пет година свог живота. Ко ме лично зна, или ко је само пажљиво читао мој блог овде и ТАМО, отприлике зна шта ми се све издешавало.
Не кажем, људи пролазе кроз много горе ствари од мене, ал'сваком је своја мука најтежа. Синоћ смо Лија и ја провеле добрих пола сата претресајући моју ситуацију, и у једном тренутку сам споменула нешто што је Тета рекла, нешто што је само промакло поред мене у том тренутку а опет се задржало. Да сам поднела неколико добро јаких удараца за кратко време, и да сам се сваки пут покупила и подигла.
Ово последње дизање траје јако дуго. Изгледа да ме је овог пута спичило у колена, па никако да нађем довољно јак ослонац, нешто/некога да подвуче шаке под моје мишице и каже ми "ООООО-РУК!"
Ипак, надам се да хоће...
Ипак, надам се да није крај...
Ипак, имам Вука... (који је јуче, пошто је попио сируп за искашљавање својој Баки рекао "То лепо!" а ја ћу да се поједем што нисам била ту да то чујем!)

Ипак, носим осмех на лицу. Другачије не смем...