U vreme kad sam imala oko 4 godine išla sam sa mamom svuda. Kako se ono kaže, kao prilepak. Kao taksena marka. Ko žvaka, ko crevce... A bila sam i živahno (čitaj, nemoguće) dete, pa je bilo pravo "zadovoljstvo" voditi me bilo gde.
Ipak, jedno mesto gde sam volela (i to ne samo iz priče mojih roditelja, čak je i moje sećanje na to - pozitivno) da me mama vodi je bila - pijaca. U to vreme jedna i jedina pijaca, velika, u centru Požarevca, uvek bučna i metežna - meni je predstavljala veliki užitak.
O ne, ne zbog gužve, buke, galame, već zbog plavog paradajza! Bila sam u čudu kada su mi rekli da postoji plavi paradajz! Sećam se da mi je baka nešto ranije rekla da prska povrće "plavim kamenom", pa sam sva važna saopštila mami da je paradajz plav jer se prska plavim kamenom... A druga važna stvar zbog koje sam volela da idem sa mamom na pijacu su...
Sa mnogo šećera u prahu! Obožavala sam ih, krckanje korice u ustima pa šećer koji ih kompletira... mmmmmmmmmm. Naravno, nekako sa polaskom u školu nestalo je pijace i mekika, a i naučila sam reč "patlidžan", dobila sam sestru... jednostavno, istisnute su iz mog života.
Pre neki dan, vraća se mama sa pijace i smeška se zagonetno, a kako je spustila kesu na sto kuhinjom se razmileo prepoznatljiv miris. NISAM MOGLA DA VERUJEM! MEKIKE! Kupila je tri, svakome po jednu - Vuk je smazao pola, sa extra dodatim šećerom...
Od tada, jednom nedeljno (obično četvrtkom) ustajem ranije i žurim na pijacu da kupim mekike za Vuka i mene. Vruće, dobro zašećerene. Divne, najleše na svetu.
Mejd in Srbija, bato!
Ipak, jedno mesto gde sam volela (i to ne samo iz priče mojih roditelja, čak je i moje sećanje na to - pozitivno) da me mama vodi je bila - pijaca. U to vreme jedna i jedina pijaca, velika, u centru Požarevca, uvek bučna i metežna - meni je predstavljala veliki užitak.
O ne, ne zbog gužve, buke, galame, već zbog plavog paradajza! Bila sam u čudu kada su mi rekli da postoji plavi paradajz! Sećam se da mi je baka nešto ranije rekla da prska povrće "plavim kamenom", pa sam sva važna saopštila mami da je paradajz plav jer se prska plavim kamenom... A druga važna stvar zbog koje sam volela da idem sa mamom na pijacu su...
MEKIKE!!!!!
Sa mnogo šećera u prahu! Obožavala sam ih, krckanje korice u ustima pa šećer koji ih kompletira... mmmmmmmmmm. Naravno, nekako sa polaskom u školu nestalo je pijace i mekika, a i naučila sam reč "patlidžan", dobila sam sestru... jednostavno, istisnute su iz mog života.
Pre neki dan, vraća se mama sa pijace i smeška se zagonetno, a kako je spustila kesu na sto kuhinjom se razmileo prepoznatljiv miris. NISAM MOGLA DA VERUJEM! MEKIKE! Kupila je tri, svakome po jednu - Vuk je smazao pola, sa extra dodatim šećerom...
Od tada, jednom nedeljno (obično četvrtkom) ustajem ranije i žurim na pijacu da kupim mekike za Vuka i mene. Vruće, dobro zašećerene. Divne, najleše na svetu.
Mejd in Srbija, bato!
Objavio
VukMaslacak u 11:21 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar
