Ova fotografija je poèetak naše porodice. Baka je glumila Eminu u uèiteljskoj predstavi u Prilepu, gde je deka bio rasporeðen da službuje kao sudija. Deka je uvek prièao kako mu je odmah i najviše dopala Emina. Nije znao kako se baka taèno zove. A i ona mu je poklonila ovu fotografiju na kojoj se potpisala kao Emina. Vrag-baka.

Znam da je nemoguæe napisati u jednom postu sve ono što nosim u sebi, a vezano je za nju. Bila je mama dvoje dece, baka troje unuèiæa, sestra dvojici braæe, uèiteljica mnogoj deci Makedonije i Srbije pre i posle II Svetskog rata. Jedno vreme bila je direktor sadašnje OŠ "Dositej Obradoviæ" u koju smo išle moja sestra i ja, ali mnogo pre nego što smo mi postale njeni ðaci. Ali, sve to na stranu... bila je moja Baka.

Ne seæam se kada sam je poslednji put videla. Otišla je tiho... 24. septembra 2000te. Tog dana, kada je opozicija konaèno pobedila na bilo kojim izborima otkako znam za sebe, moja baka se predala. I otišla. Deka je ubrzo za njom. Nije mogao bez svoje "sekice".

Malo ko može da se pohvali ovakvom fotografijom. Na slici u Dušan i Radmila Stanojeviæ, na dan njihovog venèanja, 11. oktobra 1936. u Prilepu.

Sada su negde zajedno... piju kafu u 17h, kao i uvek.... sa slatkom od latica ruža...
Dragi moji baka i deka... Nedostaju mi...