Nidžina mama je insistirala da ovaj video klip ima objašnjenje - mada da sam se ja pitala, ništa ja tu ne bi dir'o 
.
Prvo su obojica skakali po trosedu, a onda je Nidža prešao na fotelju. Zatim je došlo do turbulencije izazvane nepoznatim silama, pa je Vuk došao do fotelje...
Sledi klip, a vi pajste da se ne upiškite od smeha.... 
*
"Poshtovani prijatelji,
Slovenija još nije zvanično odlučila hoće li priznati nezavisnost Kosova. Slovenačka vlada jasno želi da to uradi, dok slovenački privrednici nisu presrećni zbog velikih investicija u Srbiji i moguće reakcije srpske javnosti. Pomozimo privrednicima da ubedi slovenačku vladu da nije vredno kvariti odnose sa Srbijom i rizikovati velike investicije zarad nepotrebnog priznanja nezavisnog Kosova.
To ćemo najbolje uraditi ako pokažemo odlučnost i započnemo bojkot upozorenja slovenačke robe i slovenačkih trgovačkih lanaca ( ponajviše Merkatora i Merkura ). Zamislite koliki bi utisak ostavio potpuno prazan Merkator na slovenačke vlasnike i privrednike u Sloveniji. To bi im sigurno dalo jaku argumentaciju da se suprotstave nesuvislim odlukama sopstvene vlade.
Zato se potrudite da u utorak i sredu, 19. i 20. februara, pa i nadalje, ne kročite ni u jedan slovenački trgovinski lanac, niti da igde kupite slovenačku robu.
Naravno, cilj ovog bojkota nije pogoršavanje odnosa sa Slovenijom, već naprotiv - cilj je promena politike slovenačke vlade koja je potpuno nelogično i bespotrebno usmerena protiv Srbije. A slovenački privrednici su dovoljno moćni da tu politiku promene ako imaju motivaciju. Stoga, motivišimo ih .
I, naravno, prosledite ovaj e-mail na što više adresa"
**********************************************
Ovaj mail sam zatekla jutros u svom mailboxu. Momentalno mi je podigao pritisak na 300 - da budem precizna, tekst maila je to učinio, nisam na pošiljaoca ljuta.
Dakle, NEĆU da šaljem dalje i NEĆU da budem deo lanca. Neću i ne mogu da učestvujem u oduzimanju radnjih mesta ljudima zaposlenih u pomenutim firmama iz Beograda i Čačka - koji NIŠTA NISU KRIVI što je Srbija nesposobno vodila sve ratove tokom prethodnih godina, što je imala nesposobne ljude za vođe, što je pošto-po to htela da bude nešto što joj ne priliči niti joj sleduje.
Ovo što se SADA radi u vezi Kosova, sva ova deca "u protestu" - a juče ih je bilo, sve u svemu u Požarevcu do stotinjak - zaustavljanje saobraćaja, skandiranje "Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji!" (!?!?!?!?!?!) - zove se duvanje u praznu tikvu.
Ili, kasno Marko na Kosovo stiže - BUKVALNO
Ružnih vesti vazda bilo...
Trebao mi je povod da napišem ovakav post - nada se svesno, dugo vremena trudim da odbijem loše vesti, da skliznu sa mene kao da sam premazana uljem protiv uroka... ne vredi. I nije ovo post o Kosovu, ni o soljenju pameti kako da povratimo dedovinu koju je zli Tetak preoćerdao, ali o tome MNOGO bolje govori Balašević...
*********************************
Nekoliko ružnih vesti obeležava ove dane... Prva je stigla iz daleke Afrike - moja sestra je rodila peto dete. Na žalost, bebica je rodjena sa Down sindromom... dugo nisam mogla da se pokupim niti da odgovorim na mail. Pročitala sam ga, prosledila familiji i - umuknula. Prevrnula sam dovoljan broj internet sajtova da bi bolje shvatila problematiku, mada sam otprilike znala, onoliko koliko je potrebno za održavanje nivoa lične kulture, šta je Down Sindrom... Moja tetka je slala nekoliko mailova, tražeći potvrdu da sam vest primila, a ja sam pokušavala da napišem nešt smisleno... nije išlo. Onda sam jedne noći, iz sna, probuđena košmarnim slikama, sela i prevrnula dušu na postavu ... odgovorila i isplakala.
Odmah nakon toga, saznala sam da je moja komšinica rodila treće dete i da je odmah nakon toga pala u komu. I nisam mogla da se pokupim. Jednostavno, nije mi jasno, kako je moguće da ginekolog koji je vodio trudnoću dozvoli prirodni porodjaj trudnici sa problematičnim pritiskom i pojačanim radom štitne žlezde? Neka se ona porodila za čas, ali... rizikovati život majke? Dalje, nije mi jasno da je nisu odmah poslali za BGD kada je prvi put pala u nesvest posle nekoliko sati porodjaja? Pa ni kada je drugi put izgubila svest, ništa nije preduzeto? Poslednji put, i treći put se onesvestila u tri ujutru i nije se više vraćala, a za Beograd je poslata tek u 10? Šta su radili ti ljudi 7 sati??? Šta su čekali???
Na svu sreću, poslednje što sam čula je da se komšinica probudila i da je počela da diše sama od sebe, da joj se povratio govor ali da je jako uznemirena pa je drže pod sedativima... doktori se nadaju da će se oporaviti i vratiti se, koliko-toliko zdrava svojoj deci od 6 godina, 5 godina i nekoliko desetina dana. Beba je dobro, makar nešto...
I na kraju, dogadjaj koji me je potpuno izbezumio je požar u Novom Sadu... i sva ta deca koja su izgubila živote.... Da li je normalno da se club/kafić CEO obloži ambolijom? Pa čak i plafon?
*
Pogledajte kako to izgleda! Tj, kako je to izgledalo, sva ta sintetika... Jadna deca nisu imala nikakve šanse... ne želim ni da pomislim... užas, užas, šta drugo da se kaže!? Mnogo puta sam ovde pomenula da ne želim da držim Vuka pod strogom kontrolom, ali... eto opet imam blokadu i ne znam kako da kažem ono što mi je na pameti... samo sam tako... nemoćna.
NIsam htela da vas rastužim... ali i ovo je deo života... na žalost....
Do mene su stigle reakcije na prethodni post. Hvala svima koji su javno komentarisali, to jako cenim, posebno kad znam da su lepe reči upućene Vuku (a ponekad i meni) od srca. Međutim, ima i onih koji ne gledaju tako dobronamerno na moj način vaspitanja Vuka... pa se daljni tekst odnosi na baš te, dušebrižnike.
*************************
Vuk je moje prvo, dugo očekivano i željeno dete. Posle dugog niza bračnih godina bez dece, rodila sam zdravo, pravo, muško dete. Vaspitavam ga po usadjenim moralnim normama, po svom kućnom vaspitanju, po instinktu, logici, a ponajviše - vodeći se ljubavlju. Primedba na moj "rad", posebno zato što sam pedagog, se odnosi na to što sam pustila malo a moje dete da gaca po ledenoj bari, u sred februara.
Prvo, nemoguće i neprirodno je držati dete non-stop na oku. Svako ko je roditelj ima da ispriča makar jednu priču u kojoj će reći "na sekundu sam ga/je ostavio samog/samu", onda se desilo nešto. Vuk je jednostavno uleteo u baru a da ja nisam ni primetila. A onda, kad je već pokvasio pantalone, i posebno zato što smo bili na 3 metra od ulaza naše zgrade - nisam htela... nisam ni želela da sputavam njegovu sreću.
I drugo, osmeh i smeh mog sina je meni najveća radost. Tih minut ili dva, radosne cike i štrapaciranja kroz baru, a to mu je bio prvi put - znam da mnogo znače oboma. Umesto da reagujem kako bi većina mama reagovalo, vriskom i grdnjom, shvatila sam da bih time samo upropastila divan trenutak za oboje.
DA, znala sam da je voda hladna, i da je vazduh hladan, i da se Vuk može od toga raboleti, posebno što je takav, podložan prehladama. Zato sam mu skinula cipele i čarapice čim smo ušli u hodnik i nogice mu uvila u šal.
Ovde, na blogu pišem o nesvakidašnjim stvarima, onima koje me potaknu i za koje mislim da su važne da budu zapisane. Bilo bi dosadno, za par godina, da sedim i čitam blog o tome kako VUk ustane, ide u vrtić, vrati se iz vrtića, spava, jede, jede, spava, gleda TV ili redja kocke. U suštini, na to se svode njegovi dani sada. Pišem o stvarima koje su drugačije... o svemu što uradi prvi put, zapišem u njegovu Radosnicu. A samo selektovane novotarije - ovde.
Mislim da je poenta ovog objašnjenja koje liči na pravdanje, a to nije - svako vaspitava svoje dete onako kako misli da je najbolje. Pametni roditelji slušaju savete bliskih ljudi i koriste ih. Imam sreću da imam izuzetno skladnu porodicu, punu razumevanja i ljubavi, porodicu koja itekako funkcioniše skoro 40god, prožmanu osećanjima sreće i sigurnosti. MOja sreća je duplirana jer imam i iskrene prijatelje koji mi se uvek nadju, u dobru i zlu, nude pomoć i podršku, ljubav - samo se nadam da im ja uzvraćam na isti način i da oni osećaju koliko se trudim da to tako bude.
Namerno NIKADA ne bih povredila svoje dete, niti bilo kog člana Vukove ili naše porodice. To prosto nisam ja, niti sam tako vaspitana.
****************************************
Poseldnjih nekoliko dana su bili jako turbulentni za mene i moje dete, posebno zato što se oseća veliko zadovoljstvo sa moje strane. Sutrašnji dan je za mene jako bitan, pa sam i nervozna i uzbudjena. Držite mi fige, da sve prođe kako treba
Јуче ми се смучила телевизија, а кад се то деси окренем се свом другом (од три) облика забаве у седећем ставу - интернету. Муку мучим са Линуксом, али се борим, шта ћу? Полако улазим у неке штосове... то ти је оно, као јесте Виндоуз, а није. Посебно кад треба да се инсталира гомила неких плуг-ин апликација а ни то нисам провалила како иде. Али добро, има и Хелп сајт, и Форум за Убунту и народ ми помаже. Свака им част.
Елем, угасила сам ТВ, мука ми је било да гледам свог кандидата да се дерња са говорнице... кажу ми да су га саветовали да се енергичније понаша...ок, све у корист борбе. Онда се на МСН појави Филип, средњошколац који ми помаже око Линукса (јбга, такво време дошло...) и каже ми да су радили некакво истраживање у школи - од 33 ученика, 20 и нешто би гласало за Радикале, остали за Демократе. И ја га питам, а шта их је то определило за једне и друге. Каже Филип, ваљда родитељи.
То што Филип говори има смисла, јер кад сам погледала блог млађаног Уроша, који препознаје простаклук као вербалну супериорност - да парафразирам, "разбио Тома Бориса" - тек онда ми је дошло да бљувнем. Чини ми се да већина грађана Србије, урачунавајући ту и оне који се још увек не брију/нису добиле ни прву менструацију, на изборе гледа као "Изборни Гранд Шоу Србије". Или, утакмицу. Да, баш тако, утакмицу. У недељу му дође финале, како се оно каже ...? ... Вечити Дебри, right? Е, клинци то тако капирају. У недељу ће бити макљаже - наши да разбију ваше, у понедељак ћемо да славимо , а у уторак ћемо да наставимо животе у клупама... бринути о чему већ клинци данас брину (не знам, Вук је сувише мали да бих била у току шта је данас актуелно.) Клиници не капирају (?!) да се ту не ради о речнику, гестикулацији... да је изборна кампања велика представа. Ту се ради, драги моји, о томе да ли ћете изаћи из Србије следећих неколико година у иједну суседну државу...
... уморна сам од објашњавања... преживљавам 96/97/99/2000ту по ко зна који пут... Нећу бре више да јурим возове, последње возове, последње шансе да постанемо нормална држава. Нећу да ми сваки јебени избор буде СУДБИНСКИ, ПРЕСУДАН, "СТАНИ ИЛИ ПАНИ"... нећу, дајте људи да положимо те испите, да добијемо ћетабе и да кренемо у нешто сасвим обично и нормално.
У функционалним, а Бога ми и у оним мање функционалним, продицама родитељи (не)посредно утичу на децу својим коментарима... и то је сасвим нормално. Ови који мисле да ће Тома Николић учинити добро за њихову децу, нека запамте трећи фебруар као датум кад су потписали бланко уговор са ђаволом. Како ће нам бити, време ће рећи....
