Преживела сам и то. Још један одлазак. Кад сам први пут добила отказ било ми је тешко, али некако - логично и разложно. Начин на који сам сазнала да су ми нашли замену је био сељачки. Шапутало се по зборници и стварно, учинило ми се пар пута да сам ухватила понеки чудан поглед, некад усамљен а некад у групи... нисам капирала док нисам једном остала нешто дуже у школи. Прегледала сам Годишњи програм (који сам ја радила и састављала) и схватила да ме нема у списку запослених. Нема мог коефицијента. Нема процената, нема имена, нема... неко ме је преко викенда обрисао, као да никада нисам постојала.
Кренем кући сва збуњена, испред фиће ме чекају четвртаци (иду поподне у школу) и питају "Педагогице, а јел истина да више нећете да радите овде?" Уфффф. Ударац у плексус. Задржавам сузе. Несвесно им кажем: "Не знам, рећићу вам сутра..." и док се возим кући са отвореним прозорима пуштајући врео септембарски ваздух унутра говорим себи "Није истина, то је нека грешка..."
Да је бар тако било. Ускоро сам сазнала и да сам трудна. Тако да сам после две недеље дошла по своје ствари - све је стало у једну овећу кесу и кутију. Сви дечји цртежи, поклони, радови, тестови... оно што су ми деца сама доносила. Срца разних боја на обичним папирима, на страницама истргнутих из свезака, неки на листовима "блока 5" - принцезе, пољане, Млава... сунцокрети, руже, бројеви, имена... оно дечје "волим те..." много пута. Све сам однела. Баш све. Очистила сам и хард-диск, СВЕ сам преснимила на ЦД и однела, обрисала из рачунара да о мени не остане никакав траг. Поздравила се са децом, неколико наставника, пружила руку "директору" који је журио на неки састанак у општини, "креснула" фићу и - отишла. Никада се више нисам вратила у ту школу - "Моша Пијаде" у Малом Црнићу.
Желела сам много пута, али ми је тешко. Моји четвртаци су сада шестаци. И ко зна да ли ме се сећају. Наставници ме никада нису прихватили како треба јер сам имала несвакидашњи приступ настави и необичне ставове. Деца би ми се можда обрадовала, мада неке срећем сада по граду - не јављају ми се. Тј, неки се малтене залете у загрљај, неки само прођу поред мене... тако је то. Била сам спремна на такве ставове. У мојој породици све жене су биле или јесу професорке, наставнице, учитељице и педагози. Ја јако добро знам како ово функционише.
Јутрос сам устала са једном идејом - СРЕДИТИ СВОЈ ЖИВОТ. Знам да ћу у среду очи да исплачем јер више нећу седети испред микрофона. Али... како кажу, тамо где Бог затвори врата, остави отворен прозор. Па... искористићу то.
п.с. извините због дугог поста. ово ми је било на души већ неко време. Морала сам да избацим из себе...
Да је бар тако било. Ускоро сам сазнала и да сам трудна. Тако да сам после две недеље дошла по своје ствари - све је стало у једну овећу кесу и кутију. Сви дечји цртежи, поклони, радови, тестови... оно што су ми деца сама доносила. Срца разних боја на обичним папирима, на страницама истргнутих из свезака, неки на листовима "блока 5" - принцезе, пољане, Млава... сунцокрети, руже, бројеви, имена... оно дечје "волим те..." много пута. Све сам однела. Баш све. Очистила сам и хард-диск, СВЕ сам преснимила на ЦД и однела, обрисала из рачунара да о мени не остане никакав траг. Поздравила се са децом, неколико наставника, пружила руку "директору" који је журио на неки састанак у општини, "креснула" фићу и - отишла. Никада се више нисам вратила у ту школу - "Моша Пијаде" у Малом Црнићу.
Желела сам много пута, али ми је тешко. Моји четвртаци су сада шестаци. И ко зна да ли ме се сећају. Наставници ме никада нису прихватили како треба јер сам имала несвакидашњи приступ настави и необичне ставове. Деца би ми се можда обрадовала, мада неке срећем сада по граду - не јављају ми се. Тј, неки се малтене залете у загрљај, неки само прођу поред мене... тако је то. Била сам спремна на такве ставове. У мојој породици све жене су биле или јесу професорке, наставнице, учитељице и педагози. Ја јако добро знам како ово функционише.
Јутрос сам устала са једном идејом - СРЕДИТИ СВОЈ ЖИВОТ. Знам да ћу у среду очи да исплачем јер више нећу седети испред микрофона. Али... како кажу, тамо где Бог затвори врата, остави отворен прозор. Па... искористићу то.
п.с. извините због дугог поста. ово ми је било на души већ неко време. Морала сам да избацим из себе...
Objavio
VukMaslacak u 14:17 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (18) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (18) | Pošalji komentar