Немам другу идеју како да обележим овај дан, осим овим мојим подсећањем на прошлу годину. Изволите у временску машину – датум: 25.05.2006.

У болницу сам дошла дан раније – 24. маја, јер Наташа (гинеколог) није хтела ништа да препусти случају. Толико смо дуго ишчекивали Колумба, да ништа није смело да крене наопако. Једва се пењем уз степенице у породилиште, стомак преогроман, стопала надувена. Иза мене иду будуће Бака и Тета, носе кофер и кесе. Пресвлачим се у докторској соби – строго спаваћица, папуче. Бака и Тетка одлазе, сама вучем кофер у собу на гинекологији. Соба са 8 кревета, мој је у средини – „прелепо“, кад се отворе прозор и врата у исто време имам 100% шансе да зарадим упалу плућа. Тешим се да је то само данас. Сутра ме селе у породилиште. Цело пре подне – прегледи, прегледи, прегледи, мерења, игле. Само сам на ЦТГ ишла 3 пута, али то је за мене најлепши звук – брзо куца срце мог Колумба. Кад се закуцам у кревет после прегледа палим МП3 и певушим:

„Тииии, тако добро стојиииш мииии, сутра нек нас виде свииииии – хеееј, нек пукну од зависти, зависти, јер тиии за мој осмех кривац си – ал си ме купио, тиииии“

Нек ми опрости Александра, ваљда сам једина особа на свету која је плакала уз ову њену песму. Лежим на леђима, дланови на стомаку и – певам. А он се мрдуцка. И не могу да замислим да га од сутра више неће бити ту, већ да ћу га држати у свом наручју. Да ће мирисати бебеће, и да неће имати појма ни о чему, осим што ће препознати моје откуцаје срца и глас. Дуги разговори мобилним, поруке, поруке које ми говоре – ниси сама, ту смо, волимо те, уз тебе смо... Последња посета три Тете пред спавање... Уффффф

У 5 мерење температуре и притиска. 36.4/ 120-80. Идеално. „Контракције? Столица?“ Одмахујем главом. „Не смете ништа да једете и пијете од 10 сати, знате?“ Знам, знам... Блејање у прафон до 7. Онда сам заспала. У 9 визита. Прескачу ме. Па опет, гинеколошки преглед и ЦТГ. Колумбо се мало узбудио, немиран је. Ваљда га ја таквим чиним.

Од 12 не смем ни воду да пијем. Све сам нервознија јер су ми саопштили да ме неће оперисати пре подне, већ поподне. Не знају тачно кад, али око 4. Шетам. Читам. Певам. Поруке. Позиви. Посете. Опет ЦТГ, сада у приземљу болнице, мене и још 3 труднице спроводи једна сестра до просторије. Сандра ме проналази (како, само она зна), слика ме, смеје се мом стомаку, фризури, слуша Колумбово срце док је ЦТГ у току.

Пребацују ме у породилиште око 3, осећам болове у леђима. Контракције, Наташа каже да сам се много узбудила и да је почело. Милкица је већ ту. Са великом муком лежем на гинеколошки сто – преглед, бријање, клистирање. Одлазим на туширање, плачем и ридам. Раде ми последњи ЦТГ – стварно имам контракције, почетне. Осећај – као најава менструације, та врста боли. Од пола 4 до 4 ми намештају катетер, Милкица ме пуни некаквим инекцијама и течностима. Лежим и дрхтим. У 4 улази Наташа – ајде. Сала је готова.

У сали око 10 особа. Скидам спаваћицу, остајем гола пред њима. Помогну ми да легнем на сто – лева руку везују за сталак, и креће нова тура хемије кроз мене. Покривају ми све осим стомака, везују ноге и другу руку. Све сам ово слушала милион пута, али сада се стварно дешава. Перу ми стомак, Слађа (анестезиолог) ми каже да се не бринем, неће кренути да оперишу док не будем ван свести. Погледом тражим Милкицу, не говорим. „Ајде лепа, видимо се после...“ каже ми и љуби ме. Маска на лицу – удахни дубоко... тако, још једном... још....

„Милена, пробуди се..!“ чујем из даљине. Мозак ради 100 на сат. Знам где сам. Знам шта сам. Отворим очи, Милкица је поред мене. „Јел' добро?“ Смеје се, "јесте лепа, ОН је а не ОНА, жив и здрав, ено купају га, све је прошло како треба, има све прсте и све је уреду..." Лакне ми. Пребацују ме на интезивну негу. Почињем да осећам бол. Јаку. Тражим нешто против болова. „Не можемо више ништа да дамо... то је то.“ Кукала бих, ал ћутим. Хоћу да га видим. Не дају ми. Дајем Милкици мој мобилни – иди га сликај.

Ево га - рођен у 16,58 - 25.05.2006те, 5 недеља пре термина - 3650гр, 54цм...

Боже мој...! Какав призор! Мој син! Мој црни, намрштени, наборани шар-пеј! Гледам и љубим екран мобилног. „То је он...? Ово је Вук?“ Милкица се смеје, јесте лепа, то је он. Стижу поруке. Позиви. Још сам ошамућена и тешко ми је да причам и куцам. Наизменично спавам, кукам и тражим да ми га донесу, али ми не дозвољавају да га видим па сумњам да нешто није уреду. Имао је обмотану пупчану око врата и напио се плодове воде, прима антибиотике, али је добро.

Прва посета – после 3 сата. Бака, Тетка и тетка Ката. Гурају мој кревет кроз ходник до врата за посете. Цичимо од среће. А онда га доносе. Тресем се од среће. Спуштају ми га на груди... Кажу да се тај осећај никада не заборавља. Истина је. И сад ми срце игра као тада, и сваки пут кад помислим на тај тренутак. Шапућем му нешто али се више не сећам шта. Љубим му косицу, црну и чврсту. Брекће. Мекеће. Бебац, прави бебац. Мој син. Мој Вук. То је било пре годину дана.

Невероватно колико је напредовао за тих годину дана – од несвесне бебе до мангупа који деци у парку отима лопту и који самостално хода. Јуче је пао и ударио предње зубе у сточић... крви пуна уста. Вриштао је и вриштао, срце ми се цепало. Смирио се брзо – куцао је Мајани поруке преко МСНа и почео да „де де де де дееееееееее де деееееее“-дедуће. Заспао у 12, пробудио ме у 15 до 6. А док ово куцам, он спава – на стомаку (а како другачије???), једну чарапицу има, другу је негде бацио, дуди своју дуду, и нема појма да му је данас

ПРВИ РОЂЕНДАН!!!!!! :о)

Да си ми жив и здрав, весео, мио, добар, паметан, дебео, безобразан и знатижељан! Свима са www.blogoye.net хвала на подршци и интересовању за Вука и мене у протеклих годину дана! Изволите на торту и колаче!

Znala sam da æu imati upalu mišiæa posle krštenja, al' nisam imala predstavu koliko je moj sin težak! Vaga kaže - 12kg, al' subjektivni oseæaj je 22, jer mu se spavalo pa se sav opustio i prepustio mojim rukama... Veæina mi i prigovara što ga ne nosim i što sam ga otkako je bio beba navikla na - krevetac umesto na ruke. Pa mi svaki put došlo da im kažem (a nekima i jesam, mame mi!) "jes', da ga naviknem na ruke, pa posle da meèku rodim, kad bude imao 20kg!?", spominjuæi još i gene a i sklonost ka gojenju... Jao, što sam ja pametnaaaaaaaaaaaa!

Dakle, noæ pred krštenje me je uhvatila frka - shvatila sam da se nisam ofarbala i da ipak ne znam šta æu da obuèem (kasnije se ispostavilo da sam, ko svaka pametnjakoviæka, uštogljenu varijantu imala na sebi u crkvi, a onu ležerniju - èim sam održala govor), da nokte nisam sredila,... u 2 ujutru sam iskucala poslednje slovo sveèanog govora, ugasila komp i legla. Buljila u tavanicu na kojoj su se odvijale moguæe i nemoguæe slike nadolazeæeg dana.

Probudilo me "a-a"-kanje iz kreveca, i nasmejano lice sa dudom. Na satu broj 8, na mobilnom veæ 3 propuštena poziva i 1 sms za dobro jutro. Iza ugla me saèekao talas panike i tuge, udario o mene dok sam prilazila kupatilu, jedva sam doèekala da se zakljuèam i stanem pod tuš... Iskustveno sam znala da se tu najbolje plaèe. Imala sam isti oseæaj kao pred porodjaj, i tu sam ridala dok sam se tuširala, pola sata pred ulazak u operacionu salu. Al' nije pomoglo, lice im je govorilo kako sam.

Naravno, zamalo da zakasnimo! Kakva bi mi bila familija, da ne zakasnimo?  Ipak, ispostavilo se da je sve bilo na vreme. A Vuk - miran i tih. Bila sam na nekoliko krštenja do sada, sa sliènim scenariom - osim Nikole koji je uz opštu veselu ciku i vrisku pljeskao dok je popa krstio, sva deca su plakala i vrištala. Vuku se, generalno, spavalo. Dudu nismo mogli da mu izvadimo iz usta, jer bi i naše krštenje imalo uobièajeni scenario, pa smo se žrtvovali - slike za uspomenu sa dudom za pola sata mira.

Od svih ljudi koje smo pozvali njih 4 nije došlo. Sve u svemu, 30 "matorih" i 14 dece. Govor, koji sam noæ pred krštenje kucala, nisam odštampala, pa sam improvizovala (Bogu hvala na dve godine radijskog iskustva!) Onda se slavljeniku prispavalo, kao što je red, pa je na kratko napustio skup, da bi nam se vratio svež i spreman za jurnjavu sa braæom, sestrama, kumovima, komšijama... Tortu je poruèao dok si rek'o keks, na opšte "oduševljenje" prisutnih konobara umacao stolnjak èokoladnom tortom... ništa nije razbio, èudo jedno  

Dobio je baš mnogo lepih poklona i odeæe koja æe ga krasiti ovog leta i nešto malo kasnije (nešto novca), ali ono što je meni najvažnije - toliko je bilo ljubavi i sreæe u tom jednom danu što se na žalost ne može spakovati u fotografiju, da mi je u par navrata došlo da zaplaèem. Zaspao je JEDVA, boreæi se sa snom, želeæi da sedi meðu svim novim igraèkicama i svojom porodicom.

Slike sam nabacila na ovu adresu http://s200.photobucket.com/albums/aa42/VukMaslacak/?start=20 , ali æu još dodavati tokom sledeæa dva sata i kasnije, kada dobijem slike od Juce i Sandre. Ukoliko imate problema da otvaranjem naloga, javite mi.

Veliki ljubac od Vuka i Maslaèka!