Fantastican film, ali radi se o seksu van platna. Konkretnije, da docaram kako su mene ovde prcali u zdrav mozak.
Od retkih stvari na ovom svetu, malo sta mene istinski zacudjuje sem sledeceg - kako neko, posle deset meseci zivota sa mnom, se jednostavno ne okrene, pridje mi u facu - i, lupi mi samarcinu?!
Pitam jer ja sam ocigledno ogranicenih mentalnih sposobnosti i nisam dovoljno zrela da mi se nesto lepo kaze. Niko mi nije lupio samar, ali trebalo je, za sve ovo vreme dok su me ti cudni ljudi trpeli u svojoj kuci. Shvatam ja da imam gomilu cudnih navika - volim da nosim sarene carape, praznim kantu u toaletu samo kada se prepuni papirnim ubrusima, ostavljam prljave case svuda po kuci... Krajnje iritirajuce, znam!
Ali da li su oni meni ikada prisli i rekli, lepo, u lice nesto poput "Smeta nam kada radis to i to, zato nemoj", ili "Mozda da promenimo stvar, da krenemo drugacije"... NE! Oni su studenti, nikada nisu imali decu, ali zar toliko da nemaju osecaj za normalne ljudske odnose.
Veceras sam se vratila iz "izlaska"; tj farbala sam kosu drugarici, i kada sam usla u toalet, primetila sam da je WC papir nagomilan u rolnama iznad WC solje, a ja nisam htela da trazim jer mi je bilo glupo da bilo sta trazim od njih. Zacudjeno sam takodje primetila da je i kanta ispraznjena, a onda sam posramljeno primetila da nema sitnih belih tackica od zubne paste na ogledalu, moj zastitni znak. Ocistili su moj WC.
A onda je usledilo jos jedno pitanje - zasto? Zar bi se setili da urade ista lepo kao mali znak paznje za mene? Zar je zaista moguce da su hteli da podju uzbudljivom stazom komunikacije i kazu mi - "yo, vreme je da i ti zgrabis metlu u ruke"... Ne. Imali su prijatelje to vece, setila sam se brzo, nema tu razocarenja, ne bi to oni uradili zbog mene. Koga boli kurac za Vristalinu, ona je tu jos malo.
Ovakav osecaj me je pratio mnogo meseci, osecaj biti u necijoj kuci kao stranac, trositi njihovu struju i vodu, jesti njihovu hranu znajuci da su te oni primili ne zato sto zele, nego zato sto moraju. Primili su me jer je to njihova "moralna obaveza", neka pizdarija sto im je crkva nametnula. Mozda sam surova, ali vise bih cenila da neko moze da mi pridje u lice i odvrne jednu roditeljsku, nego da cute i kumuliraju sve sto ih nervira kod mene.
Lepo sam im rekla da mi kazu da razgovaraju sa mnom kada izbije neki problem, a da li me je neko i popreko pogledao veceras jer sam zaboravila da pospremim? Ne. Da li ce se taj bes ispoljiti u nekom vidu pasivne agresije. Verovatno, da.
E, onda je Vristalina odlucila da je to ne jebe previse u mozak.
Ameri su blesavi pa svuda voze kola. Ne bi ih bolelo previse da ustanu i promrdaju noge da nemaju jeftin benzin. Kada moram da idem u kupovinu, ja pesacim (i to dosta) putanju za koju bi lepo bilo da me neko preveze. Da li trazim da me voze ikad? Ne - zasto - zato sto znam da NJIH nervira sto sam samostalna.
Da li svaki vikend idem nesto, radim? Da. Zasto - zato sto provodim vise vremena sa mojim prijateljima, ljudima koji me zapravo cene... I tako lista ide i dalje i dalje, i sve je poslo od seksa u gradu pa do mozdanog silovanja preko WC papira. Nije li zivot smesan? A tako to ide kada se mala zainati.

Ja mogu tako do sutra :)... U Srbiji nisam bila tvrdoglava (bila sam 100x tolerantnija) ali tamo me zivot nije terao da nekog molim. Ja ne klecim, radije bih isla peske i na kraj sveta nego da trazim nesto od njih. Tuzno je biti u kuci sa takvim ljudima, ne?.............................................................

 "Mi casa e su casa".
Došlo je vreme za razmišljanje - za sabiranje utisaka, brisanje otisaka i oduzimanje svega ostalog. Posle godinu dana ovde, u Americi ''zemlji prokletoj'', smatram da sam naučila gomilu stvari o svetu i najvažnije, o sebi. Da me neko vrati pre deset meseci, da sam u stanju da vidim Vrištalinu koja je prvi put sela u avion, sa pet kila manje, sa pola mozga manje, sa većim egom, sa manje zdravog razuma; i uporedim je sa osobom koja sedi ovde i smeši se belom ekranu, nikada ne bih mogla reći da su to dve iste osobe. A i nisu.
 Kada si daleko od Srbije, ne osetiš kako nedostaje sve do nekih malih trenutaka - kada se uželiš bureka sa sirom, prljavih gradskih autobusa, mekih koraka štikli subotom uveče, mirisa parfema tvoje najbolje drugarice, strah u stomaku pred kontrolni iz latinskog. Kao da sam ostavila moj gimnazijski život negde duboko zakopan i sada ponovo isplivava jer znam da se uskoro vraćam kući. Kuća, kući, kućo! Ima ona stara: ''Kuća je gde ti srce živi'' a moje srce se rasparčalo na dve polovine, jedna će uvek ostati ovde u ovom malom gradiću, po delić svakom prijatelju koje ovde ostavljam.
 Isto tako, naučila sam da je trava u komšijinom dvorištu uvek zelenija. Kako je - tako je. Svi pokušavaju da učine svoj život zanimljivijim, postavljaju debele zidove da ne bi ogolili svoju dušu i postali ranjivi jer mlado srce lako krvari. Pre sam mislila da sam ja videla najmanje sveta od svih mojih prijatelja, da znam najmanje, da nemam talenta od kojeg mogu da ''napravim nešto'', da ne znam gde ću, ne znam sa kim ću- bojala sam se da se zaljubim, da se izvinim i zahvalim.
 A evo me sada, sramota je ali ko prizna pola mu se prašta, prvi put sam dobila korpu u životu, i nikada neću zaboraviti taj slatko-gorki osećaj kada se sve suze isplaču, duboko udahne i izgovori: ''Spremna sam!!!''. Neka mi neko slomi srce još sto puta, neka ga samleve i pobaca u nekom dvorištu, samo da mogu opet da se osećam tako lepo, zaljubljeno, spremna da volim i da budem voljena. Više ne osećam ubod ljubomore kada čujem da je neki moj drug ili drugarica uradio nešto veliko, uspešno, kao što sam pre osećala, iako ih volim svim srcem. To razumevanje, ''oproštaj'' za tuđe uspehe je došao sa ovim mojim jednim, velikim, jer imam ljude koje volim, na koje mogu da računam, prijatelje na oba kontinenta i nema jačeg osećaja od toga.
 Šta planiram da uradim kad se vratim u Srbiju; pa - prvo i pre svega idem na EXIT (jedva čekam, mama  je već kupila karte), a onda ako Bog da, idem na more u Grčku sa školom... Pa onda bih da vidim šta se dešava u gradu, da se učlanim u JAZAS (zacrtala sam to kao moju građansku dužnost), naučim novu himnu Srbije i izbrišem Pink iz memorije TV-a, ako padnem u iskušenje da pređem u Grandovski tabor.
 
Ponovo sam živa, ponovo mogu da pišem, ponovo mogu da dišem duboko, svaki uzdisaj boli i prija u isto vreme. Odlazim i dolazim, opraštam se i pozdravljam ponovo. Šta će sutra da donese? Ne znam, i to me raduje :)